500x100-1

Фудбал играмо само из љубави

Лепота, упорност и снага краси Женски фудбалски клуб „Речица. Девојке су пример како се у малом месту и малом клубу, уз пуно љубави и одрицања, може бити успешан чак и у најважнијој споредној ствари на свету – фудбалу. Оне, једноставно, покушавају и у великој мери успевају да разбију предрасуде о томе да фудбалска лопта припада искључиво мушкарцима. 

Сузана Николиќ

ЖФК „Речица" наступа у Првој македонској фудбалској лиги, а јесење првенство завршиле су на средини табеле. Резултати показују да им се на пролеће смеши лепша будућност. На утакмици последњег 13. кола јесењег првенства савладали су ривалке „Атлетика" из Битоља, резултатом 5:0. То је била пета утакмица без примљеног гола и четврта победа у низу.

 Серија за похвалу коју ћемо, надамо се, наставити на пролеће. Ово је била одлична утакмица, која нам даје мотив да овако наставимо, - каже тренер Валентин Стоиловић, заљубљеник у фудбал и ентузијаста у спорту.

Екипа Женског фудбалског клуба „Речица” постоји од 2012. године, и једина је у Североисточном региону Македоније.  Формирана је на иницијативу Општинског фудбалског савеза Куманова, по препоруци Фудбалског савеза Македоније. У то време једини стабилни мушки клуб био је у истоименом кумановском селу, па су спортски радници видели могућност и потенцијал да развију и женски фудбал. То је без много размишљања прихватио тренер Стоиловић па је део средстава која су стигла из Министарства дијаспоре Републике Србије, одвојио за женску екипу. После шест година мукотрпног и континуираног рада, успеси нису изостали, сениорска екипа се такмичи у Првој македонској лиги, а млађи тим у Омладинској лиги.

Почетак је био јако тежак. Девојчице су буквално покупљене са улице. Имали смо више састанака на којима смо се договарали ко ће играти на којој позицији.

Када смо први пут изашли на терен, њих 21 су узеле фудбалске лопте и кренуле. Срећом што је ограда била висока 2,5 метара, иначе не би нашли ни једну. То је било неописиво, нико није имао контролу. Шутирале су где су стигле. Нису знале да стану на пиштаљку, нити шта је аут. Играле су по сопственим правилима.

Просто нисам знао шта ме је снашло. Кад сам те вечери отишао кући, рекао сам себи да од овога неће бити ништа. Доживео сам то као неку казну. Ја сам као седамнаестогодишњак почео да играм фудбал и не памтим да се десило нешто слично.

Иако је старт био катастрофалан, после је све кренуло набоље. Направљена је природна селекција и остале су само оне које стварно имају талента,- каже кормилар Ваце.

Како се екипа развијала тако је међу девојчицама растао и интерес за женски фудбал. Углавном су се саме пријављивале, а трибине су се пуниле. Покупиле су симпатије публике, па су напредовале у сваком погледу. Данас њихов тренер поносно прича о својим и њиховим успесима.

Искрено, екипа коју у овом моменту имамо је најбоља од свих досадашњих. По кондицији, селектирању и по тактичкој постављености, недостаје нам само мало психичке сигурности, јер су све девојчице у годинама кад им је мало више бубица у глави. У Женској лиги постоје две екипе које су добре, а остале се разликују у нијансама. Имамо квалитет ако ова екипа остане на окупу. Код девојака се никад не зна, оне су специфичне. Може да се деси да се уда, да оде да се школује, може да набије килажу или да одустане. Уколико нам се све то не деси, можемо далеко да стигнемо, - додаје тренер.

Тренутно у Македонској женској фудбалској репрезантацији за младе игра пет девојака, по две у категоријама до 15 и 17 година, и једна у категорији до 19 година. Да сада је боје омладинске репрезентације бранило 15 фудбалерки. Омладинска екипа ЖФК „Речица" је тренутно најбоља у држави и налази се на првом месту.

У клубу је 35 девојака, гро су генерације 2000-2003. године, њих 6-7 су из Речице, а остале су из околине или из града Куманова. За први тим играју: Јелена Радић, Маја Стојановић, Ангела Јакимовска, сестре близнакиње Јована и Јасмина Јовановске, Ангела Петковска, Кети Павловска, Елеонора Николовска, Ангела Трајковска, Наталија Стоилковић, Тања Ивановска, Роберта Антовска, Елена Наковска, Анђела Милановска, Анастасија Митровска, Анастасија Николовска, Бисера Дуровска, Сара Петковска, Александра Ристовска, Анастасија Петровска и Марта Марковска.

Студенткиња Економског факултета у Скопљу, Анастасија Николовска (18) из Куманова, игра у нападу већ 5 година, а капитен тима је последње две године. Каже да је за њу фудбал најбољи спорт, њиме се бави од малена.

Док сам била мала дружила сам се да дечацима и са њима играла фудбал. Цео живот пратим фудбал и то ме интересује. Прво сам (2013) почела да тренирам рукомет, али сам убрзо увидела да то није спорт за мене. Кад сам сазнала да постоји женски фудбалски клуб у Речици, јако сам се обрадовала. Ступила сам у контакт са тренером и почела да долазим. Ту сам већ 5 година и веома сам срећна што сам капитен тима. То значи да имате велику одговорност, да мотивирате играче на терену, да их дигнете кад игра падне.  Ми смо јако компактан и пожртвован тим. Ми нисмо само суиграчице, пре свега ми смо другарице.  Поштујемо се и волимо. Клуб нам је други дом, зато што сваки други дан проведемо по два сата заједно. Дружимо се и приватно и излазимо заједно,- каже Анастасија.

За њу тренинзи нису оптерећење, већ релаксација и опуштање. Каже да после напорног дана, осети слободу, психички одмор, али признаје да је физички ипак напорно. Њене амбиције су да клуб постигне боље резултате и да се пласира у сам врху табеле, а на личном плану да једног дана заигра у Барселони.

Јасмина Јовановска (17), је ученица гимназије „Гоце Делчев" у Куманову и за њу кажу да је девојка за све - играч који може да игра на било којој позицији. Прошле године је играла у нападу и дала највећи број голова, чак 16 у сезони, а ове године игра у одбрани с циљем да појача тај део тима који је мало слабији. На последњем мечу је дала 3 гола.

То је исто као да дијамант баците у блато, напад и одбрана није исто, али кад немате избора онда је то добро решење, најбоља опција. Ја у Јасмину имам највеће поверење. Она доминира и висином и техничким знањем. Без лажне скромности, она је девојчица о којој се доста распитују и бојим се да нам је не узму, добила је позитивне критике од селектора репрезентације, - прича тренер.

Играм фудбал од малена. Никада нисам играла за клуб, затоа што сам доста стидљива. По наговору неких другарица које играју овде и преко школе, одлучила сам да се опробам. Пуно сам напредовала али трудићу се још више да будем боља. Моје амбиције су да играм за репрезентацију Македоније. Омиљени фудбалер ми је Меси, а навијам за Барселону, - каже Јасмина.

И Јасминина сестра Јована игра у тиму, па су оне велика подршка једна другој.

Најпргавија и најславнија у тиму је Ангела Јакимовска. Она себи дозволи и да погреши боју шорцева кад оде на утакмицу али увек уме да се снађе.

Волим фудбал и имам велике амбиције.Надам се да ћу једнога дана да играм за екипу Црвене Звезде, која има женски фудбалски тим, - каже Ангела.

Ове лепе девојчице имају своје обожаваоце, па некад се деси да од силног узбуђења и треме што је у публици неко ко је за њих веома „битан”, промаше пенал. Али тренера то не љути, зато што сматра да је то нормално у њиховим годинама.

Лоша страна овог спорта је што је груб, па нежне девојачке ноге и руке лако настрадају, али оне кажу да су свесне ризика и не боје се повреда.  Децидне су да осећај који донеси победа нема цену и зато су спремне на све.

Шеф стручног штаба Стоиловић тврди да су девојке већи „мужи” од мушкараца када је у питању задата реч и дисциплина као и понашање и представљање клуба.  

Ко год да је чуо за нас тај гаји симпатије према нама. Ја девојкама увек наглашавам да морају да имају лепо понашање и на терену и ван њега. Оне морају да буду културне и кад су на терену, и када им публака добацује и провоцира их,  - додаје Валентин.

Локални клубови генерално кубуре са новцем, па иста је судбина и ФК „Речица". Срећом од ове године Општина Куманово преко Општинског савеза спортова, издваја одређену финансијску помоћ, а подршка долази и из Министарства за дијаспору Републике Србије. Клуб помаже и село Речица, истина на мало необичан начин.

То је наша традиција. Кад се прикупи летина свака кућа у селу даје по једну врећу жита као донацију. Жито продамо и новац користимо за клуб. Сакупимо између 60 и 80 врећа од 100 кућа, а ми им поклонимо наш дрес. Та подршка нам пуно значи не само у материјалном, него и моралном смислу. Ми смо тако почели, тако смо опстали свих ових година.  Доста нам помажу и наши гастарбајтери и бизнисмени из села, пријатељи из Србије. Недавно нам је Јумко из Врања донирао дресове и јакне за девојчице, обећели су да ће да организују и пријатељску утакмицу у Врању. Свака помоћ је добродошла зато што су расходи велики: имамо три екипе, ту је одржавање игралишта, кошење траве, заливање, превоз и храна на гостовањима. Иначе, Клуб обезбеђује целу опрему, а девојке имају обавезу да себи купе копачке. Најважније је то што сви ми овде играмо фудбал из љубави, а не из финансијских побуда.  Скромни смо, задовољни и захвални за сваку помоћ, - каже стратег ЖФК „Речица“, Ваце који је од своје 17. године на фудбалском терену. Био је голман, а у исто време и тренер и лидер клуба. Човек који ужива у свом послу и не би га мењао ни за какав други. Човек који зна да, када нема довољно пара у клубској каси, из сопственог буџета покрије неки трошак.

Оно што фали овим скромним локалним спортским радницима, а они не потенцирају је могућност да оду на пролећне или јесење припреме, да имају пара за џепарац или хонорар за ову дивну децу, да имају више пријатељских утакмица, више гостовања, путовања, да се више друже са спортистима и да буду награђени за свој несебечан рад и успех, којим мотивишу и промовишу спорт у граду и држави.

Сузана Николић

ПРОЈЕКАТ "ПОГРАНИЧНА ХРОНИКА" ЈЕ СУФИНАНСИРАН ИЗ БУЏЕТА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ – МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА. СТАВОВИ ИЗНЕТИ У МЕДИЈСКОМ ПРОЈЕКТУ НЕ ИЗРАЖАВАЈУ СТАВОВЕ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА.