500x100-1

Лукавство војника трубача – решило Кумановску битку

Подвиг који је обележио битку било је лукавство обичног војника - трубача Адемовића који се ушуњао у позадину турске војске и по слуху одсвирао њихове трубне знакове за повлачење

Сузана Николиќ

Око десет хиљада војника српске и турске војске је погинуло, рањено или нестало у великој Кумановској бици у Првом балканском рату. Ратни окршаји вођени су практично два дана, 23. и 24. октобра 1912. године у близини Куманова. То је била прва и одлучујућа битка за коначну победу и ослобађање балканских земаља од Отоманске империје.

Кумановска битка вођена је на простору од садашње македонско-српске границе до града Куманова. Прва српска армија под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, сударила се са турском Вардарском армијом команданта Зеки паша. Прва армија је бројала 132.000 војника и 148 топа, а Вардарска армија 65.000 људи и 172 топа. По неким подацима у самој бици је учествовало 50.000 турских војника са 150 топова и 26.000 српских војника са 60 топова.

По ратном плану српске врховне команде и начелника Ратомира Путника, битка за коначно протеривање османлија са ових простора требала је да се одигра на Овчем пољу, јер су сматрали да се главне снаге турске војске налазе на том простору. Међутим, када је део српске војске, у предвече 22. октобра, стигао на локацију северно од Куманова и стационирао се да сачека остале формације, турски командант Зеки паша је сазнао тачни распоред снага и позицију и организовао напад. У раним јутарњим часовима, 23. октобра, прешао је реку Пчињу и кренуо је у офанзиву свом снагом и изненадио противнике. Дан је био суморан са густом маглом. У силној борби Турци су извојевали прве победе и били сигурни да ће истим интензитетом продужити свој поход. Али, српска војска је у међувремену добила појачање, успела је да консолидује своје позиције и 24. октобра је жестоко узвратила. У енергичном налету од Зебрњака до Бислима, преко села Биљановца, принудила је турску војску да се повуче. У жестоком и крвавом обрачуну турска војска је била разбијена и принуђена да напусти бојиште и панично се повуче према Скопљу. Освајањем Зебрњака, Кумановска битка је добијена. Српске трупе су се зауставиле на тим положајима, чврсто верујући да права битка на Овчем пољу, тек предстоји. У тихој ноћи, после тешке борбе, војници су се одмарали не слутећи да је вековна тежња за ослобађањем од Турака, том битком била остварена.  

У Кумановској бици учествовало је и око 2.000 македонских добровољаца, сачињених од месног становништва, који су се, од јутарњих до поподневних часова, док није стигло појачање, борили против турске војске да би спречили опкољавање српских снага.

Дописник париског „Журнала“ Анри Барби, ситуацију у Куманову, 24.октобра 1912. године, описао је овако: „Око два сати поподне до железничке станице у Куманову стигоше први бегунци и унеше панику у резерву, која се разбежа... Страх се ширио...Разбијена војска је бежала на све стране...Једни су се крвнички тукли међу собом за места у возу за Скопље, а други пљачкали..."

 То је била прва велика победа у Првом балканском рату, који је започео октобра 1912., а трајао до маја 1913. године. Водиле су га чланице Балканског савеза (Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка) против Турске, ради ослобaђaња запоседнутих територија.

 Подвиг за орден

Подвиг који је обележио битку било је лукавство обичног војника - трубача Ахмета Адемовића из Лесковца, који се ушуњао у позадину турске војске и по слуху одсвирао њихове трубне знакове за повлачење. Збуњена турска војска, која је у том тренутку била у силовитом налету, почела је да се повлачи. Онда се опет, неопажен, вратио међу српске војнике и одсвирао сигнал за јуриш. Овај његов подвиг, за који је добио орден са Карађорђевом звездом и мачевима, био је један од кључних момената за победу српске војске.

Историчар Радован Илић каже да је главна карактеристика успеха Кумановске битке велика посвећеност, присебност, храброст, патриотизам и психолошка стабилност нижег официрског кадра и обичних српских војника који су били углавном људи за села.

Да они нису била на висина задатка, откако је разбијен први пук, стање би било другачије. Они су спасили ситуацију. То се види и из подвига обичног војника трубача, јер је његова довитљивост одиграла велику улогу. Његов потез је самоиницијативан. Самоиницијативност официра нижих чинова била је да одбију напад, док главна команда Прве армије и није знала за напад. То треба да буде главна историјска поука о значају квалитета таквих људи, који су омогућили да се дође до победе. Некада, из неких разлога, они који су у врху команде добро не сагледавају стање на терену. И зато је, управо та самоиницијативност, а не слепа послушност, потребна да се реагује у правом тренутку, - каже историчар Илић.

У Кумановској бици, српска војска је изгубила 687 војника, 3.280 их је било рањено и 597 нестало. Турска Вардарска армија имала је 1.200 погинулих, 3.000 рањених и 327 заробљених војника. Српски војници сахрањивани су најпре на гробљу цркве Свети Ђорђе у Младом Нагоричану, а 1937. године тела су есхумирана и пребачена у костурницу на Зебрњаку, монументалном споменику српским јунацима погинулим у Кумановској бици.

Споменик ја грађен од 1934. до 1937. године, а дело је београдског архитекте Момира Коруновића.  Са висином од 48,5 метара био је највећи споменик у Краљевини Југославији. Изнад спомен-костурнице уздизао се висок торањ на који су биле постављене три петролске лампе.

Уласком бугарских снага у Другом светском рату, на овим просторима рушени су многи споменици. Тако је, 20. маја 1942. године, динамитом срушена кула споменика висока 40 метара. У периоду комунизма овај споменик је остављен зубу времена. За 100 годишњицу Кумановске битке, споменик је делимично уређен, очишћен и ограђен. Кула никад није подигнута иако је то било обећање српских политичких субјеката у Македонију у то време.

Зебрњак је симбол који опомиње

На комеморативном скупу поводом обележавња 106. годишњице Кумановске битке обратила се Душанка Дивјак Томић - амбасадорка Републике Србије у Републици Македонији, која је нагласила да у овој великој бици својом храборошћу и војничком мудрошћу поред чувених српских војвода Путника и Мишића истакао се и војвода Јован Станојковић Довезенски из села Довезенце, које је само неколико километара удаљено од овога места.

 „Можемо бити поносни на своје славне претке. Њихова слободољубивост, храброст, осећање праведности и поштовања сопственог војничког и личног достојанства, али и свих других који су у датом историјском моменту били на „другој страни”, врлине су о којима с поштовањем и други данас говоре. Зато чувајмо „своје”, али поштујмо и “туђе”. Поштовани пријатељи Македонци, драге комшије. Судбина нас је трајно повезала нераскинљивим везама. Били смо заједно и у добру и у злу. Овај споменик на Зебрњаку, ту је да нас подсећа на наше заједничко минуло време. Народи који немају историјско памћење и не поштују своје јуче, немају ни будућности. Зебрњак је симбол који опомиње. Не смемо дозволити да утихне. Чувајмо га у нашим памћењима као трајан и достојанствен симбол наше заједничке прошлости, - истакла је амбасадорка.

Спомен-костурница на историјском брду Зебрњак налази се на петом километру северно од Куманова на надморској висини од 511 метара у Општини Старо Нагоричане, чува посмртне остатке 678 српских војника. Под заштитом је државе Републике Македоније.

Сузана Николић

ПРОЈЕКАТ "ПОГРАНИЧНА ХРОНИКА" ЈЕ СУФИНАНСИРАН ИЗ БУЏЕТА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ – МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА. СТАВОВИ ИЗНЕТИ У МЕДИЈСКОМ ПРОЈЕКТУ НЕ ИЗРАЖАВАЈУ СТАВОВЕ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА.