500x100-1

У Никуљану опустели сокаци ЗЛАТНО ДОБА ОСТАЛО У ПРОШЛОМ ВЕКУ

Миграцијски процес осамдесетих година прошлог века, захватио је и село Никуљане и довео до масовног исељавања и одумирања живота у овој средини. Данас, у овом селу живи тек око 150 углавном старијих становника. Село нема асфалтни пут, амбуланту, кафану, па чак ни сеоску продавницу.

Сузана Николиќ

Никуљане је смештено у северном делу Македонијe, између планина Козјак и Карадак, на само 5-6 километара од Србије. На надморској висини од 512 метара ово село је познато по својој пријатној клими, нетакнутој природи, вредним домаћинима, квалитетном грожђу и хладној изворској води. Људи су питоми и радни, али је овде живот стао. Као да се зауставио у минулом веку. Село нема амбуланту, асфалтиране улице, занатске радње, кафане... Куће су старе, а стаје и амбари се распадају. Зими је пусто а током лета сеоски сокаци макар на кратко - живну. Долазе повратници, пензионери и они нешто млађи који су остали без посла.

Никуљане је једно од најстаријих села у општини Старо Нагоричане, насељено искључиво српским становништвом. У њему живи око 150 старијих житеља, или око педесетак домаћинстава. У сеоској школи, само два ђака похађа наставу на српском језику до четвртог разреда, док три ученика наставу од петог до осмог разреда похађа у основној школи „Светозар Марковић“ у Старом Нагоричану.

Златно доба у Никуљану биле су седамдесете године прошлог века. Тада је Никуљане било живо село у којем се живело пуним плућима. Пољопривредни комбинат је отворио свој пункт у Задружном дому. Све што су сељаци производили од жита, млека, сунцокрета, стоке, грожђа, предавали су на откуп. Добро су зарађивали и лепо живели. Труд им се исплатио и нису се штедели. Градили су нове куће, повећавали стоку и купували пољоприредну механизацију- видели су своју будућност на родном огњишту. Сваке вечери код чесме се окупљало и старо и младо као на свадби, певало се до дубоко у ноћи.

И у оним кућама где има некога, то су углавном старци. Они који имају живе родитеље и наврате понекад, остали никако. Док је било људи нисмо имали ни пут, ни водовод, телефон...а када су почела исељавања, тада је држава почела по нешто да гради. Шта то вреди, сада нема за кога, – причају сељаци.

Највећи проблем становника је што немају продавницу.

За један хлеб идемо у продавнице у Старом Нагоричану или до града. Ујутру одемо да купимо шта нам треба, па после да радимо. Није ни близу, изгубимо време и кошта,- кажу мештани.

Ово село, нема шта да понуди путницима намерницима, осим прекрасних пејсажа и традиционалног гостопримства. Житељи Никуљана углавном чувају стоку, обрађују земљу и винограде, пеку ракију. У селу се некад чувало и до 5000 оваца. Са великим стадима било је чобана на свим пропланцима и фрула се чула на сваком кораку. Сада има једва стотинак оваца и коза, и још толико говеда. Млеко углавном предају млекарама, али се жале да је цена ниска и да се мало зарађује, па се мука не исплати.

Село се налази у крашком подручју. Земља је плодна, али се не наводњава, тако да све зависи од времена. Ако је година кишна и усеви буду добри, ако није онда све пропадне. Ове године пресушио је и највећи извор „Глава“.

У Нукуљану, као и у осталим козјачким селима, много је нежења. Десетак момака је прошло пету деценију. Кажу да девојке воле градски живот и да не желе да се удају за сељаке. Неколицина се оженили Албанкама, али већи део њих није основао породицу. Наш саговорник Зоран Димковић (56), са сетом се сећа како су му овде детињство и младост били безбрижни и испуњени.

Ишли смо у школу у Старо Нагоричане 6 километра у једном правцу, али смо били срећни. Сва су деца пешачила, сви смо били једнаки. Старији су бринули о млађима и били смо како породица. Да би отишли на екскурзију кроз Југославију у осмом разреду, школа нас је организовала да беремо грожђе у комбинату. Од тог буџета је плаћена екскурзија за сву децу. Нико није остављен или понижен зато што је сиромашан. Мени је школа омогућила да први пут видим море и обиђем толико градова. Тога више нема, сада су на цени неке друге вредности, - сећа се Зоран.

Извор „Глава“ понос села

Село је имало и јаку омладинску организацију, са око 100 чланова која је била покретач свих друштевних и спортских догађања. Тако је 1978. године покренута иницијатива да се оформи фудбалски клуб и да се у сеоском дому отвори сала за игранке. Један гастрабејтер из Немачке Благоја Петковић купио им је нову опрему Адидас, коју је у то време носила и фудбалска репрезентација Југославије, па су изашли на терен као манекени. Исте године добили су и грамофон и плоче за сеоску дискотеку, а основано је и културно-уметничко друштво.

Клуб смо назвали извор "Глава", по истоименој чесми која је била понос села. Прву утакмицу за општинску лигу играли смо у селу Четирце и изгубили смо. Прво полувреме је било 5:0, а касније смо ушли ми млађи игрчи и дали пет гола, утакмица се завршила 9:5 за њих. Тада су се такмичиле јаке екипе ЗИК, ЧИК, Димче Еребица, Козјак и ми нисмо имали велике шансе. На почетку нисмо имали ни игралиште па смо неке утакмице губили и са 20:0. Онда смо направили терен на брду изнад села у месту званом „Крст“, који смо сами очистили и уредили. Касније смо имали више успеха и то је био највећи спортски догађај у селу. Људи су живели за наше утакмице. Долазили су да нас бодре, а знали су и да се потуку ако судија није праведан,- присећа се Зоран, који је био један од најбољих играча, који је је добио надимак Буљан, по славном југословнеском репрезентативцу Хајдука.

Фудбалски клуб „Извор глава“, који је играо у Општинској лиги Куманово, угашен је крајем осамдесетих година, јер није имао финсијску подршку и играче.

На игранке у Задружном дому на сред села, а нарочито на сеоску славу 2. Августа, долазили су момци и девојке из свих суседних села, Куманова, Скопља, Врања, где су се склапала пријатељства и рађале љубави.

Од језера до цркве

Сељани сведоче да је Никуљане врло старо село, али нема података када су насељени први становници. Познати путописац Јован Хаџивасиљевић у својим белешкама о овом крају, навео је да су предања нејасна и „мутна“ о настанку Никуљана. Не постоје ни писани документи у архиви од када датира ово село. Крајем 1900. године у Никуљану је било 70 домаћинстава и 12 махала које још живе.

Кажу да је село три пута мењало локацију. Некад је било сконцентисано на брду око „Језера“, а касније се спустило код сеоске цркве „Свети Илија“.

За ове сеобе везане су и легенде. Док је село било код Језера, једног лета у време вршидбе жита, млада девојка је одвела коње на појило, коњи су се уплашили и бацили је у воду где се удавила. Тада су житељи оградили воду и затрпали језеро камењем. Изградили су чесму 20-ак метара ниже, која се и данас користи.

Кад су се доселили близу Цркве десила се нова несрећа. На путу су се срели сватови младенаца, који нису смели да се виде. Како нису могли да се мимоиђу коњима и избегну сусрет, они су се потукли, међусобно поубијали и ту су и сахрањени.

Данас је највећи део села сконцетрисан у долини где се налези неколико извора. Најиздашнији је био извор „Глава“. Од када се водоводом напајају домаћинства у Никуљану и Старом Нагоричану, ови извори су пресушили. Мештани кажу да је то због велике суше, зато што се сва вода скупља у великим камптажама. Иста је судбина и још два велика извора на којима су изграђене чесме, код Цркве и Стара чесма у Горњој махали. Речица Серава, у којој су се сливале воде је прсушила, а у селу је некада било чак 17 воденица.

По причама њихових предака, данашњи сељани Никуљана пореклом су из гњиланског округа на Космету. Први становник је био извесни Павле, који је после Косовског боја дошао из села Жегра, код Гњилана...

Павле је са браћом побегао од турског зулума. Као православац донео је славу Светог Николу. Са женом и мушким дететом населио се изнад цркве. Кад су сељаци из села Расево, које је било мало ниже, ујутру кренули да терају стоку на пашу наишли су на њега, и потом препричавали како је „никао“ нови човек. Од речи „Нико човек, нику људи“ , настало је име села Никуљане. Павле је на почетку био сиромашан и чувао стоку сељацима из суседног села, а касније се обогатио и његови наследници су данашњи сељани Никуљана.

Две славе

Никуљане је традиционално највише везано за Старо Нагоричане, иако се граничи са селима Четирце, Сушево, Алгуња, Челопек и Младо Нагоричане. Везује их и манастир Забел који слави Успење Пресвете Богородице, или Велику Госпојину. Светиња се налази у Серави, на граници између два села. Од недавно ова села су повезана и асфалтним путем. Никуљане има и две сеоске славе, Светог Илију и Спасовдан. Они који су отишли из села, за празнике се враћају са разних страна, да макар на кратко обиђу кућни праг и врате се својим коренима.

Сузана Николић

ПРОЈЕКАТ "ПОГРАНИЧНА ХРОНИКА" ЈЕ СУФИНАНСИРАН ИЗ БУЏЕТА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ – МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА. СТАВОВИ ИЗНЕТИ У МЕДИЈСКОМ ПРОЈЕКТУ НЕ ИЗРАЖАВАЈУ СТАВОВЕ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА.