Једно од најразвијенијих села кумановске општине је село Речица у коме живе часни и вредни домаћини. Налази се на пет километара од града, а до њега се стиже асфалтним путем из Куманова, који даље води ка селима Ваксинце и Лојане и даље према македонско-српској граници.
У Речици данас живи око 500 становника у 110 домаћинстава. Становништвo је углавном српско, има само две породице Македонаца. Први становници Речице су се доселили двадесетих година прошлог века откако су добили земљу од државе. У неким турским документима село Речица се спомиње још у 16. веку.
Село је највероватније добило име по малом потоку, речици која протиче средином села.
Према казивању најстаријих становника Речице, 1921. године први се доселио Стоил Томић са супругом Персом из села Стајевац , Трговиште. Он је добио девет хектара земље, део утрине и ливаде поред реке. Изградили су кућу и почели да обрађују земљу, а направили су и прву воденицу у селу. Посао му је кренуо па је током времена постао виђенији човек у селу, поштован и признат као частан домаћин.
Касније су следећи његов пример почеле да се насељавају и друге породице, и то највише из околине Смедерева, Зајечара, Пирота, Трговишта и Црне Горе. Тадашње власти су сваком домаћинству давале од 5 до 10 хектара обрадиве земље у зависности од броја чланова, па се село ширило. За време Другог светског рата део тих породица је протерано од окупатора и никада се нису вратили.
„У овом крају су живели и Сремци. Четири брата су купила земљу и почела лепо да живе. Али кад су дошли Немци и Бугари, отерали су их. После рата је дошао један од браће и продао земљу, било је око 5 хектара, а други нису ништу узели“, кажу мештани.
Највећи процват село је доживело шестдесетих година прошлог века када је Речица почела нагло да се гради и развија. У том периоду извршена је електрификација. Поред породичних кућа, сложно и заједнички, самодоприносом и радним акцијама изграђени су и први инфраструктурни објекти. У том периоду формирано је Пољопривредно газдинство Речица, а касније је на тим површинама изграђена је свињарска и краварска фарма. Истовремено је формирана и Опитна станица где је сејана детелина за фарме и вршила се пољопривредна испитивања за потребе ЗИК Куманово. Десетак година касније изграђен је Дом за друштвене активности.
Данас је Речица модерно село и има све услове за живот као и у граду. Непосредно поред села пролазе највеће регионалне саобраћајнице Коридора 10, железничка пруга и аутопут Скопље – Београд. У атару села је и нова индустријска зона Речица. На средини села је неколико продавница и добра сообраћајна веза са градом.
„Имамо добре услове за живот. Наше село има одличан положај. Лепо живимо. Многи млади људи раде у околним фабрикама, немамо потребу да се селимо у град. Овде живимо мирним животом, млади су нам примерни. Немамо криминал, немамо девијантне појаве, нема дроге и крађа. Овде живе поштени људи и ми смо поносни због тога. Можеш слободно да оставиш било шта, нико неће ништа да ти узме, чак и да оставиш кола откључана нико неће да дира“, каже Валентин Стоиловић, потомак првог становника Речице.
Стоиловић каже да је Речица позната и по томе што овде нису присутне миграције младих на релацији село - град, постоје само ретки случајеви одласка у иностранство, али и то није масовно.
Оно што мучи ове вредне домаћине и што очекују да уради локална самоуправа је да им изгради водоводну мрежу и да им поправи и прошири пут, који је тесан и доста оштећен. Других примедби немају.
Речица има квалитетну и плодну земљу. Домаћинства која је обрађују кажу да постижу богате приносе житних и раноповртарских култура, које продају на пијацама у Куманову и околним градовима. У селу не постоји систем за наводњавање, али је земља песковита и има воде и на малој дубини, па се наводњава из бунара. Свако домаћинство има по неколико бунара, а у селу их је преко 300.
Ови домаћини кажу да су овде људи вредни, јер нема куће која се не бави ратарством и сточарством, а истовремено нема куће која нема барем по двоје троје запослених било у државној служби или у приватном сектору.
Јединство и вера у Бога је одржала ово село на окупу у многим великим превирањима, као што је било и последње 2001. године када су се у њиховој непосредној близини одвијала ратна дејства. Симбол њихове локалне заједнице је црква Света Тројица смештена на средини села, која је изграђена 2006. године средствима месног самодоприноса и одређених донатора и пријатеља села. Сеоска слава им је празник Света Tројица, а свака породица има своју крсну славу.
Речица има подручну основну школу „11. Октомври“, која је изграђена педесетих година прошлог века. Настава се изводи на македонском језику, а изборни предмет је српски језик који се изучава од трећег разреда. Пре десетак година било је покушаја да се уведе целосна настава на српском језику, али се родитељи нису сложили, јер тада није било наставе у средњим школама на српском језику, као што је сада.
Стадион и женски фудбалски клуб понос Речице
Оно чиме се посебно Речица поноси је њихово фудбалско игралиште и спортски клуб, посебено женски фудбалски тим Речица. На њиховој организацији и успесима могу да им позавиде и многи финсијски моћнији и већи клубови.
Фудбалска лопта у Речици се шутира од давне 1950. године. Први примерак кожне фудбалске лопте донео је Милутин Вељковић Уча и то преко океана, из Канаде. Његово име носи мали стадион. Тих година у селу је саграђено и фудбалско игралиште које је до данашњих дана центар окупљања и забаве младих овога краја.
„Више од 70 година постоји фудбалска традиција у нашем селу траје до данашњих дана. Расли смо годинама и поносни смо на оно што имамо. То је женска екипа која се такмичи у првој лиги и мушка екипа у трећој лиги, а имамо и подмладак. Имамо стотињак деце које редовно тренирају и велики су таленти. Нису сва деца из нашег села, долазе деца из Куманова и околних села“, каже тренер Валентин Стоиловић, који је највећи покретач спорског духа у селу.
Од недавно просторија стадиона је допуњена новим садржајима, за потребе спортиста опремили су нову спаваћу собу, мини кујну и трпезарију, ту су и реновиране свлачионице, а у припреми је и отварање теретане, што је мотив да се више ради са већим еланом пред нову сезону.
Највеће признање за труд и посвећеност спортиста и тренера је гостовање омладинске женске фудбалске екипе Црвене Звезде из Београда на њиховом турниру. То искуство памтиће цео живот.
Људи у Речици живе за свој клуб, јер је у његовом оснивању учествовало цело село, а и данас се одржава захваљујући помоћи и подршци свих мештана. Већ 35 година се поштује традиција да на крају летње сезоне после жетве свака породица донира по један џак пшенице за клуб. За узврат, донатори добијају мајице-дресове од клуба које носе на утакмицама. Велику помоћ имају и од локалних предузетника, као и гастрарбајтера. Ипак, највећи део финансија обезбеђује Општински савез спортова у Куманову, затим пројекти из Републике Србије и ваучери од државе.
Да је ово село расадник успешних фудбалера показује податак да одавде потиче фудбалска легенда Вујадин Станојковић, затим Аца Стојановић, који је играо за Вардар, Далибор Стојковић који је играо за Силекс и у страним клубовима. Надамо се да ће се традиција наставити, а историја ће се поновити и за нове спортске успехе и фудбалске легенде, које ће изнедрити Речица.
2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk
