Млада књижевница Ана Љубић (23) из Куманова је савремена ауторка која пише о актуелним темама и жели да остави књижевни траг међу савременицима и будућим генерацијама.
Њена највећа жеља је да оствари књижевно дело налик ,,Пиреју", корову модерног времена и да његовој хероини Велики обуче ново рухо. Посебно је поносна што ће њен први роман бити преведен на српски језик, а већ и сама почиње да пише нова дела на језику својих предака.
Љупка Ана како каже и само њено презиме, до сада је издала две књиге, а у припреми је још неколико. Она пише од свог најмлађег узраста, учествује на многим књижевним догађајима и конкурсима где је добила више награда и признања. Њене песме су издате у више заједничких збирки и алманаха, а прву збирку „Ловац на снове“ (,,Ловец на соништа) објавила је 2018. године. Ове године је издала и свој роман првенац ,,Шта ми је остало од тебе" („Што ми остана од тебе“).
„Песме за збирку „Ловац на снове“ почела сам да пишем у 5. разреду, и мој дечји сан који је прерастао у ловца на снове. Затим се након дуге паузе родио и кратки роман „Шта ми је остало од тебе“. Инспирација ми је наша свакодневица, наш живот, љубав, страдања, губљење себе или неког ближњег. Свако у себи има свој свет, неко га оставља само за себе, а неко га дели са публиком“, каже Ана.
Након промоције у Куманову, млада књижевница је свој роман недавно промовисала и у Трговишту, у суседној Србији. Сарадња се остварила на иницијативу тамошње библиотеке, и за Ану је то једно ново незаборавно искуство. Она је пријатно изненађена одазивом и интересом публике за њену књигу. Али, поред топле и срдачне атмосфере, тамо је добила и неочекивану понуду којој се много радује.
„Имала сам жељу да преведем роман на српски језик, јер имам српске корене, али знате то не иде тако лако. На срећу, тамо сам упознала Александру Стошић из Ниша, младу девојку која је завршила српску књижевност, и која много воли македонски језик. Откако је прочитала мој роман са одушевљењем ми се јавила и предложила ми да ми бесплатно преведе и уради лектуру. Бескрајно сам срећна због тога и очекујем да ускоро заврши превод“, каже искрено Ана.
Сећа се својих почетака и лаких дечјих песмица које је читала у школи. То јој је био хоби којим је попуњавала слободно време. Али, када је кренула у средњу школу, њена разредна, професорка македонског језика, Лидија Цветкова јој је постала највећа инспирација и подршка да се озбиљније прихвати писања. Сада када је издала обе књиге, каже да су очекивања људи већа, али за срећу она има амбициозне планове и позитивне критике од читалаца.
Инспирацију за писање црпи из свакодневице, која није ружичаста, посебно не у односу на младе и њихов однос према књижевности и уметности. Каже да ако се нешто јако жели онда може да се испуни, а њена жеља је да подстакне младе да се врате књизи и читању.
,,Док гледам људе који уживају у поезији и срећни су због тога, помислим - има наде. Све док се чита, верујем да има наде да се врати време књига, и да нећемо остати заробљени технологијом. Али, нажалост, само одређена група младих воли да чита, већина своје слободно време проводи гледајући у телефон и одлазећи на забаве. Жао ми је што је комуникација међу младима готово сведена на минимум, велики број њих не зна ни да се изрази, споразумевају се некаквим знацима, више се употребљава енглески уместо матерњег језика. Млади мисле да имају све, али немају ништа. Духовно су празни. Више воле да оду у иностранство, да поштују туђе, а не своје“.
Млада књижевница каже да пуно чита, нарочите романе које просто ,,гута у једном даху". Њен омиљени аутор је Петре М. Андреевски, па зато верује да ће једног дана да напише Пиреј модерног времена.
„Андреевски у својим делима показује живот обичних људи, а славни Пиреј показује колико је наш народ истрајан. Ја пишем о овом времену, садашњем, можда ћу једног дана написати књигу о Тунелу, писаћу о Велики новог времена. У последње три године догодиле су се велике светске и локалне промене. Корона криза, ратови, климатске промене, економска криза, исељавање младих, све то оставља велике последице на нас, стога ми живимо Пиреј нашег времена. Са каквим све борбама треба да се изборимо, а опет стојимо на ногама, дефинитивно оправдавамо име пиреј. Деца одлазе у иностранство, родитељи остају сами. Ко зна шта нас сутра чека. Мислим да и ја треба да оставим такав траг и да напишем роман који ће трајати кроз време, као и Пиреј“, каже Ана.
Ана каже да је један од највећих проблема младих аутора то што морају сами да финансирају штампање њихових књига. Она и њена породица су успели да се справе са овим изазовом, али то не може да си дозволи сваки аутор почетник. Зато сматра да постоји велики број талентованих младих људи, који не могу да објаве своја дела и да освеже књижевни фонд.
„Када сам промовисала своју прву књигу имала сам само 18 година и сви су били заинтересовани да чују шта има један млад човек да каже, како размишља. Песме садрже мотиве које свако осећа, у овим песмама може свако да се пронађе. И сама промоција била је другачија. Изашла сам из сфере једноставности и желела сам да направим један другачији спој, спој различитих уметности, преко музике, плеса“.
Ана је несуђена докторка, откако се уписала на медицински факултет увидела је да се не проналази у тој професији па је уписала Филолошки факултет у Скопљу, смер македонска књижевност. Сада је апсолвент, а планира да своје образовање настави на постдипломским студијама у Београду.
„Надам се да ће ми се и тај сан остварити и да ћу наставити своје студије српске књижевности, због српског порекла оба родитеља, желим да изучим језик и књижевност мојих предака“.
Машта да буде професорка и да једнога дана деци преноси знање. Зато и пише поезију за децу, а жели да изда књигу - сликовницу којом ће их мотивисати да читају од малих ногу. Недавно је добила две награде за њене дечје песмице.
Ана је љубав према писању наследила од свог оца, који је такође у младости писао песме на српском језику, нажалост добар део тих стихова је уништен за време рата док је био војник у Вуковару.
„У најтежим тренуцима у свом животу он је своје емоције изнео на парчету хартије, јер није знао како ће се завршити. На срећу он је данас ту, и он и мајка су ми највећа подршка и критичари. Наш однос је посебан и веома искрен“.
Ана каже да носи најлепше презиме на свету, које су јој дали по имену њеног деде који се звао Љуба, а то се тачно уклапа у њену личност и изглед, као скројено је за њу.
„Долазим из породице Митић из Трговиште. Када сам се родила деда је пожелео да носим презиме Љубић, јер кад се удам ионако ћу га променити, па док сам ту... Али, видите, ја толико много волим своје презиме и мислим да сам препознатљива по њему, тако да немам намеру да га мењам. Деца ме уместо Љубић зову ,,Ана Љубов", и веома сам поносна на то“, смеје се Ана.
Док чека превод свог романа на српски језик, Ана пише поезију на српском за нову збирку и драмски текст на кумановском дијалекту „Кратко, али слатко“, за који се нада да ће га оживети на сцени и претставити пред кумановском публиком, пише нови роман и песме за децу. Промоција нове књиге планира се почетком наредне године. Члан је Клуба књижевне младине у Куманову.
Ана је прекрасна млада личност, има много позитивне енергије, упорна је, комуникативна и спремна за авантуре и бољи живот, а и нама је улепшала дан овим сусретом. Као што је и сама рекла, а ми се у потпуности слажемо: „Док има оваквих младих људи, постоји нада за лепу писану реч, као и за будућност наше земље“.
2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk
