Дечак прелази реку и српско-македонску границу да би стигао у школу

Фото: Мери Георгиевска

Ако река није надошла, прелазим је брзо и излазим на пут где ме чека школски комби. Ако је надошла вода, морам да пешачим око 1,5 километар заобилазним, уским путељком да бих изашао на главни пут. Када је топло газим и бос, али проблем је зими, јер морам да обујем гумене чизме, па да их скидам кад пређем реку, пазећи да не наквасим ноге- каже нам стидљиво Марко.

Породица Арсовски живи у махали Чивчији, у забаченом селу планине Козјак, на самој македонско-српској граници. У том делу села природна граница је река Пчиња, а званични гранични прелаз Пелинце – Прохор Пчински, налази се на око 200 метара од њихове куће. Житељи имају посебне легитимације и гранична полиција обеју држава не омета њихово кретање. Међутим, велики проблем је што немаји мост како би безбедно прелазили реку. Мука их је натерала да више пута направе импровизирани мостић, који обично траје до прве кише и надоласка реке.

Ми географски припадамо Србији, али смо због близине више везани за Македонију. Кленике је далеко 17 километара одавде, а Пелинце само неколико километара. У овом делу села је остала само наша кућа. Проблем је велики зато што сваког јутра са чизмама прелазимо реку. Пут нам је 100 метара кад нема воде, а 1,5 километар када надође мутна Пчиња. Страшно је да ту пустите дете само, зато што је овде дивљина“, каже отац Горан Арсовски (50).

Петочлана породица Арсовски живи у трошној кући од педесетак квадрата, са оскудном покућнином и без купатила. Поред Марка, имају још двоје деце. Најстарији Милош (17) не иде у школу, а Дарко (14) је болестан од дечје парализе. Живе од социјалне помоћи и ако неко позове оца Горана, који је инвалид, да поради понекад. То није довољно за потребе болесног детета и породице.

Директорка основне школе „Христијан Карпош“ у селу Драгоманце, Анета Станковић-Јанковска, каже да су Марко, а претходно и његов брат Милош, једини ученици из Србије који су пратили наставу у њиховој школи. Као и остала деца тако и они уживају сва права.

Дечак има обезбеђен школски превоз, комби иде до саме границе да га узме, а затим, путем скупља осталу децу. На повратку такође. Знамо да Марко гази реку да би скратио пут до школе, али му не можемо помоћи - каже Станковић Јанковска.

Директорка је три године била Маркова учитељица, добро га познаје, и има само речи хвале за његово понашање. Каже да се ради о одличном ученику, који зрачи позитивном енергијом и да су његове пустоловине од куће до школе познате свима.

Марко жели да игра фудбал и да постане фудбалер. Навија за Јувентус, а омиљени фудбалер му је Меси. За нову годину очекује да му Деда Мраз донесе компјутер или мобилни телефон. Сања да његови родитељи доврше започету кућу у којој би постојала дечја соба за њега и његову браћу, да учи и игра видео игре као и сви његови другови.

Место становања породице Арсовски се административно води у српском селу Горњи Старац, али је целокупна њихова имовина на територији Републике Македоније, и више су везани за Куманово. Од македонске државе добијају социјалну помоћ, ту се лече, иду у продавнице. Пре петнаестак година су започели изградњу куће у селу Пелинце на свом имању, али када су сазидали први спрат Горанови родитељи су се разболели и умрли а кућа је остала не довршена.

Кућа нам је неопходна због болесног дечака. Немамо услове да му помогнемо да оздрави. Овде доктор не може да дође како ни туђа нега. Само на колицима или на носилима можемо да га изнесемо из куће. Све теже се бринемо о њему. Марко га јако воли и помаже му. Храни га и чува када ми нисмо код куће“, каже мајка Илинка (43).

Породица апелује на институције и хуманитерне грађане да им помогну у грађевинском материјалу и новацу како би завршили започети објекат, због деце. И свака друга помоћ у одећи, намештају, електричним апаратима и постељини је добродошла овој породици.

СТИГЛИ СУ НОВОГОДИШЊИ ПОКЛОНИ ЗА МАРКА

После нашег апела, Андријана, Биљана и Момчило из Скопља су организовали акцију за помоћ породици Арсовски и успели да сакупе средства и поклоне, како би бар на кратко оживели новогодишњу магију и у Марковом дому.

Поклони нису само од нас, већ и од наших пријатеља. Акција нам је наишла на одличан пријем и за кратко време смо успели да обезбедимо све оно што је најпотребније у овом тренутку. Пред празнике људи воле да дарују и то нас веома радује. Јавили су се и пријатељи који желе да донирају намештај, али то ћемо оставити за касније. Породици је ипак најпотребније да се заврши већ започета кућа у селу Пелинце, а ми ћемо се поново организовати да помогнемо“'- рекли су хуманитараци , који нису желели да откријемо њихов идентитет, јер не воле публицитет.

Неизмерна је била радост када су се испод Маркове јелке одједном нашле кутије увијене у лепу украсну хартију, новогодишњи пакетићи, ранци, школски прибор, играчке и други поклони. Радознале дечје очи су засјале посебним сјајем и одушевљењем, а дрхтаве руке од узбуђења нису знале шта прво да дохвате. Највећу пажњу су изазвали плејстејшен и лаптоп, што је била и његова новогодишња жеља.

Веома сам срећан. Одувек сам волео да играм игрице на плејстејшену“ рекао је срамежљиво Марко, који није испуштао из руку вољену играчку у настојању да је што пре прикључи на нови телевизор.

Упечатљиве слике су привукле пажњу болесног брата Дарка, које је до тада згрчено седео на крају кревета. Пожелео је да дође испред екрана. Помогли су му Милош и Марко, па је почео да га додирује нежним ручицама и испушта гласове од узбуђења. Осмех му није силазио са лица, свом снагом је настојао да стоји на слабашним ногама , а очи није одвајао од екрана. Родитељи су са сузама у очима посматрали срећу своје деце.

Велика хвала овим хуманим људима што су дошли да нас посете, али и свим другима који су донирали. Ово нам много значи и показује да постоје добри људи који желе да помогну. Све што су донели је веома лепо и биће нам од користи, видите колико се деца радују“, каже отац Горан.

По објављивању приче о Марку јавло се више хуманитарних грађана и институција у жељи да помогну.