Широј јавности је мало познато да је напад Немачке на Краљевину Југославију, у Другом светском рату, започео од Куманова. Два сата пре него што је бомбардован Београд у 6.30 часова, на данашњем спортском аеродрому Аџитепе, на месту званом „Режановачка коса“ нападнути су и уништени авиони Војног ваздухопловства Краљевине Југославије, а живот је изгубило 15 пилота, официра и подифицира. Они су прве жртве априлског рата 1941. године, иако је овај податак непознат и нигде се не спомиње у званичним документима.
Фото: Мери Николић
„Извесно је да је мало познато да је по Куманову на „Режановској коси“ у 04.30 ујутро просута прва ратна ватра из авионских цеви у априлском рату. Ту је дошло до првих ваздушних окршаја и ту су пале прве жртве. Оно што се збивало у Београду почело је у 06.30 сати, а прича о априлском рату обично почиње од Београда и готово све се завршава на томе. Чињеница је да се Куманово ретко спомене, - пише у својот књизи „На крилима“ - Пети ловачки пук 1941. Куманово, - један од преживелих пилота, Станислав С. Џоџовић.
У књизи даље детаљно наводи како су авијатичари самоиницијативно и храбро кренули у окршај са далеко надмоћнијим непријатељем у тренутку када су схватили да су их команданти издали.
Доцент др Дејан Антић, са Филозофског факултета - Универзитета у Нишу, каже да је инвазија Сила Осовина на Краљевину Југославију започела 6. априла 1941. године операцијом која је носила кодни назив „Директива 25“. Познато је да су тог дана херојски отпор непријатељу пружили и припадници 36. ваздухопловне групе Петог ловачког пука Југословенског краљевског ратног ваздухопловства. Пети ловачки пук је оперисао у саставу Треће ваздухопловне мешовите бригаде. Борбени задатак Петог ловачког пука у чијем саставу су летеле 4 ескадриле од којих су две биле смештене на аеродрому „Режановачка коса“ код Куманова и две на аеродрому Косанчић код Бојника, био је да онемогући дејство непријатељске авијације изнад јужне Србије, јужно од линије Ртањ – Копаоник – Проклетије.
„Негде у зору, пре 05 часова ујутру, 6. априла 1941. године, с циљем неутралисања отпора југословенске војске, немачка авијација је са аеродрома у Бугарској и Аустрији започела нападе на војне аеродроме у Југославији. Напад на аеродром „Режановачка коса“ код Куманова у 4.30 часова ујутру, извеле су јаке ваздушне снаге немачке авијације које су дошле из ваздухопловних база у Бугарској. Користећи надмоћност у броју али и квалитету авиона, наоружању и опреми својих летелица, и захваљујући петој колони у југословенској војсци која је Немцима предала „на тацни“ планове југословенских аеродрома, непријатељска авијација је лако открила и неутралисала обе ескадриле југословенских ловаца Хокер фјури. Том приликом је, бранећи ваздушни простор своје земље у борби са немачком авијацијом, животе изгубило 15 пилота, официра и подофицира војске Краљевине Југославије. Треба рећи и да су током ватреног окршаја на небу изнад Куманова југословенски пилоти успели да оборе 2 немачка месершмита и оштете четири непријатељска авиона који су потом принудно приземљени у суседној Бугарској“, каже професор Антић.
Храбри српски војници су пружили снажан отпор најмоћнијој и најсавременије опремљеној ваздухопловној сили тог времена. У својој књизи Џоџовић се сећа како је било тог кобног јутра.
„Тај стравични и грозоморни 6. април освануо је на први поглед као и сваки други дан. Наше устајање померено предходног дана за сат касније, било је у моменту разјашњено, али људи су по навици били будни кад су телефони почели да звоне. Било је тачно четири и тридесет сати кад су јавили да бугарску границу код Криве Паланке прелеће велика група авиона. Касније сам сазнао да је летео 21 авион. Све се догодило у једном тренутку. Настала је бесомучна јурњава пилота ка авионима. Седали су и полетали наврат-нанос и цео простор је просто „прокључао“ . Призор је деловао као пометња пред тек најављени смак света“, пише Џоџовић у својој књизи.
Иако се погинули југословенски пилоти надомак Куманова могу третирати као прве жртве априлског рата 1941. године, овај податак је непознат широј јавности и нигде се не спомиње у званичним документима. Историчар Антић сматра да је послератна политика била таква да се намерно потискивао тај податак, а све заслуге приписивале партизанском покрету.
„Савремена историографија поседује податке и сазнања о нападу нацистичких снага на аеродроме у Краљевини Југославији током Априлског рата, али се слажем са вама да су чињенице везане за ваздушни напад на аеродром „Режановачка коса“ надомак Куманова 6. априла 1941. године, недовољно познате широј јавности. Проблем лежи у томе што су послератна комунистичка историографија и медији намерно потискивали информације које сведоче о херојском отпору једног броја официра, подофицира и војника југословенске монархије који су пружали у одбрани своје земље. Заслуге за отпор и победу над нацизмом током Другог светског рата у социјалистичкој Југославији су приписиване искључиво партизанском покрету. Тема у којој су југословенски пилоти који су положили заклетву краљу, у зору 6. априла 1941. године, гинули до последњег изнад Куманова штитећи небо своје отаџбине, није се уклапала у идеолошку матрицу нових револуционарних власти. Због тога се није довољно радило на њеној популаризацији и то је разлог због којег се и дан данас врло мало зна о епској погибији „кумановских пилота“ 1941. године. Јавност не познаје херојство капетана I класе Војислава Поповића, команданта 111. ловачке ескадриле који је одмах по објављивању узбуне на аеродрому „Режановачка коса“ први узлетео и прихватио борбу са непријатељем. Када је остао без муниције, а видевши своје ратне другове пилоте како гину, одлучио се на самоубилачки чин тако што је свој авион закуцао у непријатељски двомоторац, након чега су се обе летилице срушиле. И није капетан Поповић једини свесно жртвовао живот у одбрани неба изнад Куманова. То је учинио и његов саборац поручник Милорад Танасић који је директним ударцем своје летилице у немачки авион успео да уништи још један месершмит 110 положивши сопствени живот на олтар отаџбине“, додаја Антић.
Из онога што се 6. априла 1941. године дешавало на небу изнад Куманова може се извући велика поука. Подвизи јунака Петог ловачког пука су вредни памћења и на таквим примерима несебичног отаџбинољубља треба васпитавати будуће генерације.
„Отаџбина, као и породица, нема цену. Њоме се не тргује без обзира на снагу непријатеља или јачину искушења са којима се сусрећете. Брани се до последњег, као што су то чинили припадници 111. и 112. југословенске ловачке ескадриле у рану зору 6. априла 1941. године“, закључак је професора Антића.
У неравноправној борби над Кумановом и Кумановским пољем, у ваздушном дуелу, српски пилоти су оборили модерне немачке авионе али су остали без својих 14 летилица 8 врсних пилота и још толико подофицира. Погинули су пилоти: Константин Јермаков, капетан 1. класе, командир 112. ескадриле, Рус по националности, Војислав Воја Поповић - капетан 2. класе, затим командир 111. ескадриле - Милорад Танасић, поручник - Милутин Перовић, потпоручник - Јевта Арсић, наредници: Радомир Милојевић Рале, Верољуб Стојадиновић и Милорад Радевић, док су на споменику исписана имена укупно 15 погинулих.
По завршетку рата Скопски ваздухопловни гарнизон и Савез бораца из Куманова подигли су споменик као признање за несебичну борбу и сећање на пале ваздухопловце. Обележје се налази у непосредној близини спортског аеродрома Аџитепе на 3 километра од Куманова. Иначе, сваке године на годишњицу напада званичници посећују овај споменик и одају пошту српским орловима који су дали своје младе животе за отаџбину.
2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk
