„Љубав и пасија према спорту родила се у мојој седмој години док сам пратио утакмице југословенске репрезентације на Светском првенству у фудбалу у Италији. Још увек памтим сваки меч, а посебно болни пораз од Аргентине. Откако знам за себе желео сам да будем спортиста, али због здравствених проблема са левом ногом, помирио сам се са судбином. Зато сам одлучио да будем спортски новинар, како бих остао ближе спорту“.
Овим речима Бошко Тасић почиње своју професионалну причу која је већ 24 године посвећена македонском спортском новинарству. Он је један од ретких новинара у Куманову, који је извештавао и коментарисао велики број домаћих, регионалних и светских такмичења, који је направио интервју са највећим македонским, балканским и светским звездама и који се посвећено бави хуманитарним радом.
У својој радној биографији има интервјуе са спортским легендама попут: Новака Ђоковића, Пере Антића, Горана Пандева, Кире Лазарова, Раула Гонзалеза, Лино Червара, Игора Стефановског Иџе, Џиџи Буфона, Ненада Зимоњића, Столе Димитриевског, Веселина Вујовића, Мишка Ражњатовића и многих других, а жеља му је одувек била да упозна и интервјуише великог фудбалског тренера Сер Алекса Фергусона или француског фудбалера Ерика Кантона. Од сваког спортисте са којим је до сада разговарао научио је понешто, јер је свако на свој начин занимљив и јединствен при грађењу своје каријере.
На интервју са Новаком Ђоковићем чекао 3 године
Нешто што ће обележити његову каријеру је интервју са тениским асом Новаком Ђоковићем. О његовој упорности и посвећености циљу говори и то што је за тај интервју чекао 3 године, али није зажалио, јер је остварио сусрет са невероватном спортском величином, а пре свега, великим и једноставним човеком.
„Први пут сам Ђоковића упознао у Београду, 2011. године на Дејвис Купу, када је играо полуфинале против Давида Налбандијана из Аргентине, између две репрезентације. Само што се меч завршио, затражио сам кратку изјаву. У договору са његовим ПР тимом, без речи смо се упознали, добио сам изјаву, потписао ми је лоптицу и књигу, фотографисао се са мном и извинио се што мора да иде на одмор јер има следећи меч. Тада ми је рекао да жели да посети Охрид. Ја сам био одушевљен његовим приступом, и од тога дана сам био у контакту са његовим ПР тимом. Током 2017. године затражио сам од њих да ми закажу интервју. Рекли су ми да аплицирам, али су ме упозорили да ћу чекати дуго. Сложио сам се без двоумљења, и заиста, после три године јавили су ми се да реализујем интервју, 21. фебруара 2020. године. И после тога смо имали неколико сусрета, изјава, посебно када се радило о Београд Опену. Невероватан и јединствен после свих постигнутих резултата, али пре свега велики човек“, одушевљено каже Бошко.
Сведок најлепшег дела историје македонског спорта
Својим препознатљивим и радиофоничним гласом, Бошко је започео каријеру у Радио Куманову, а затим је наставио да се бори за своје место у новинарству, у Сити Радију, Радију Браво, Спортском Радију 903, Канал 4 Спортском Радију, Хом Радију, Радију Слободна Македонија, српском Спорт Клубу. Радио је и на великом броју ТВ пројеката, емисија, догађаја, сарађивао са спортским федерацијама и тимовима. Тренутно је део редакције портала Курир и запослен је као технички секретар у Националној боксерској федерацији Македоније.
Са задовољством се сећа својих почетака када се као ученик петог разреда уписао у новинарску секцију тадашњег Пионирског дома у Куманову, а неколико година касније постао практикант у РТК Куманово.
„Имао сам среће да као млад новинар будем сведок најславнијег дела новије историје македонског спорта, да пропратим и да будем део историјских такмичења и догађаја о којима може само да се сања. Остаје још да будем део Олимпијских игара, а надам се да ће се и то догодити“, оптимистичан је Бошко.
Признаје да је имао велику срећу да му новинарски занат пренесу одлични ментори као што су Славица Петковска, Александар Стиков, Атанас Костовски, доајени македонског новинарства, који су му усадили праве вредности - да има озбиљан и професионални однос према сваком саговорнику, и да се темељито припреми пред сваки интервју, разговор или коментар.
„Ја сам увек самокритичан и мој приступ послу је увек исти, било да се ради о догађају или преносу такмичења дечице из најмлађих категорија, или презентацији, коментарисању и извештавању са великих такмичења, првенстава или уколико игра национални тим у било ком спорту. Једноставно, уживам у сваком моменту који ће ми се пружити и у томе што радим“.
На питање који спорт му највише лежи, каже да и тимски и индивидуални спортови имају своју лепоту и драж. Али, да му је можда рукомет судбински предодређен.
„Први интервју ми је био о ракомету, први пренос, први интервју са већим именом у рукомету, прво међународно првенство поново ми је било у рукомету, и некако ми је та материја комплетно легла. Иако највише волим кошарку“, смеје се Бошко.
Иако је новинарски посао хлеб са девет кора, не жали се и гледа само позитивну страну ове професије. Каже да је лепота његовог посла у искрености, јер када коментираше или извештава са неког великог догађаја, не може да контролише емоцију или еуфорију, па се потпуно предаје послу, све у циљу да изворно пренесе моменте са терена како би их и публика доживела.
„Срце у тим тренуцима пулсира, адреналин је на највишем могућем нивоу, глас трепери и увек из тебе излази оно што је најискреније у датом тренутку. Сви који ме добро познају знају да се не кајем за ни једну ствар коју сам урадио или реченицу коју сам изустио, и увек стојим 100 посто иза свега што сам изговорио“, објашњава Бошко.
Иако углавном памти лепе успомене из велике минутаже коју је провео на спортским борилиштима и теренима, ипак, постоје и непријатни моменти који се тешко заборављају.
„Како најнемилији догађај коме сам присуствовао и који сам коментарисао је финале Фудбалског купа између „Тетекса“ и „Шкендије“, као и четвртфинале мушког кошаркашког купа између КК „Лирија“ и КК „Куманово“ у СЦ „Борис Трајковски“ у Скопљу. Било је немилих сцена и инцидената о којима није вредно говорити или трошити речи, али се не заборављају“, појашњава Бошко.
Жели да македонски спорт даје боље резултате, успехе и велика спортска имена, богатију спортску инфраструктуру и међународна такмичења, а тиме и занимљивију и узбудљивију спортску сцену. Зато, сматра да треба да се изради национална стратегија и добар закон о спорту који ће се имплементирати. По његовом мишљењу највише треба да се улаже у школски/ђачки спорт, који ће правилном спортском едукацијом и селекцијом продуцирати здраве генерације које ће давати врхунске спортисте.
Пауза од спорта и исељење из родне куће – највећи животни изазови
Овај изузетно скроман и искрен млад човек, у једном периоду свог живота је намеравао да одустане од спортског новинарства због заткулисних игара у спорту. Али је убрзо увидео да је спортски рад једино што га испуњава, па се уз подршку људи који вреднују његову стручност и компетентоност вратио професији.
„Током 2017. године све ми је дошло преко главе. Нисам желео да гледам спорт нити на ТВ. Спаковао сам дресове, акредитације у једну кутију и рекао: „Доста је било“. Али, судбина је имала друге планове за мене. Вратио сам се и уз подршку мојих пријатеља опет сам се посветио ономе што највише волим. Прво су ме позвали моји пријатељи из Јарда да водим хуманитарни догађај за малу Јовану, а затим су уследили ангажмани у спортском клубу „Тумба“, био сам официјални спикер на мечу РК „Вардар“ у Лиги шампиона и у Боксерском клубу „Куманово 84“. У том периоду паралелно сам радио у две приватне компаније - Алфи и Хадџиски из Куманова, који су имали разумевања и дозвољавали ми да одсуствујем с посла. Пружили су ми максималну подршку и за то сам им веома захвалан“, говори Бошко о пресудним животним тренуцима.
Најтежи период у животу, ипак је било исељавање породице из села Матејче, због оружаног конфликта 2001. године у Липковском региону. Тада су српске и македонске породице напуштиле вековна огњишта и никада се више нису вратиле на кућни праг.
„Био сам матурант, моја двојица браће били су много млађи, а радио је само отац. Данас смо имали све, а сутра ништа. Буквално смо остали на улици и почели смо од нуле, можда и испод нуле. То је била дуга и мучна епизода у мом животу. Ни највећем душманину не желим да му се тако нешто догоди. Све породице које су биле угрожене вихором рата и данас осећају последице. Било, не поновило се“, децидан је Бошко.
Породица Тасић поштује српску традицију, све обичаје, јер како каже Бошко, то је аманет од његових предака, и нема дилеме да ће тако остати заувек.
Бошко, који је иначе несуђени економиста, не жели много да говори о себи и свом приватном животу.
„Најтеже питање је ово. Не могу сам да се опишем, остављам да о мени говоре моја дела и други људи. Дај ми боље једначину са девет непознатих да решим, него да говорим о себи“, шали се Бошко.
Откако су му умрли родитељи, највећу подршку у животу и каријери има од браће Дејана и Трајчета и њихових породица.
„Увек су били ту за мене, хвала им што је тако и даље. Такође, имам и велики круг пријатеља и другова који су ми у разним периодима живота били подршка. Неизоставна је и особа коју називам Јелена Генчић мог живота, препознаће се сигурно, она има велику заслугу за све што сам данас“, завршава разговор колега Бошко Тасић .
(фото. приватна архива)
2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk
