Од Пиротa до Кумановa – прича једне махале

Смештена у срцу Куманова, Пиротска махала и данас чува душу својих првих житеља – досељеника из Пирота, који су пре једног века изградили прве куће, донели своју културу и традицију и оставили трајно обележје у историји града.

 

Носећи са собом наду за бољи живот и успомене из родних села Росомач, Гр`дшница, Покревеник, Рудиње, Завој, Темско, као и града Пирота, прве породице су у Куманово стигле 1920. године. У потрази за бољом будућношћу, заувек су напустили пасивне, високе и камените пределе Старе Планине, где су се углавном бавили сточарством.

Потомци деда Најдена Тричковића причају да је он први дошао у Куманово са шесторо деце и два џака пуним пара, од којих је купио имање. То су биле њиве у данашњој Пиротској махали и Доброшану. Ту је почео да се бави земљорадњом, чувао је овце и говеда, засадио виноград и гајио пчеле – стекао је леп иметак који ће касније пренети на своју децу и унуке.

Према Анастасију Урошевићу, аутору књиге „Куманово“, један од разлога за досељавање Пироћанаца је и учешће пиротских војника у Кумановској бици 1912. године. Одушевљени плодним кумановским равницама, након завршетка балканских ратова као заслужни војници тражили су да добију дозволу да се населе овде. У том периоду, велике површине обрадиве земље и имања остале су без власника, што им је омогућило да лакше остваре своје планове.

„Највећи талас досељавања догодио се између 1920. и 1925. године. Колонизоване породице су добиле по пет хектара обрадиве земље на простору преко пута тадашњег Монопола, у граду и околних села. То су биле утрине и њиве које су морали да очисте и култивишу, како би касније изградили своје домове и започели нови живот“, наводи Урошевић.

Породице Тричковић, Ћирић, Ранчић, Филиповић, Костић и Манић су основали ново насеље, а њихов труд и вредност брзо су допринели да постану препознатљиви у граду.

Пиротски рецепт је прославио кумановски качкаваљ

Досељеници нису донели само трудољубивост, већ и своју културу и традицију. Осим земљорадњом и сточарством, бавили су се грнчарством, као и производњом качкаваља – што је било нешто сасвим ново у Куманову. Грнчарски мајстори су отворили своје радионице са савременом опремом, а њихови квалитетни производи су се тражили и ван града. Истовремено су се појавила прва бачила и млекаре за прављење качкавања и млечних производа, а искусни мајстори одлазили су да праве качкаваљ и по околним градовима.

Породица Ћирић се посебно издвајала у умећу, јер је поседовала велико стадо оваца, а њихови синови су изучили занат и постали врхунски мајстори за ручно прављење качкаваља и сира.

Чедмила Краљевска, рођена Ћирић, присећа се да су њени правили качкаваљ у првој таквој млекари у близини Бејтовог млина  откако су се доселили из села Росомач.

„Моји су ишли по околним селима, откупљивали су млеко и правили сир и качкаваљ. Радило се на исти начин као у Пироту. Качкаваљ је био веома квалитетан и цењен, али је требало седам до осам месеци да одстоји пре него што се прода. Моји стричеви и отац су први основали млекару у Куманову. Тако је настао чувени кумановски качкаваљ по пиротском рецепту“.

Махала која има душу

Пиротска махала и данас чува дух времена када су комшије седеле на клупи испред дворишта, а све се решавало часном речи и руковањем. Пироћанци су били познати као часни, вредни и мудри домаћини, који су у слози живели са својим суседима Македонцима.

„Слога и поштовање су красили нашу малу. Дружили смо се, помагали. Били смо као једно“, кажу старији житељи.

Веровање да су Пироћанци ‘шкрти’ је више шала него истина, кажу наши саговорници. Заправо, живот у Пиротској мали најбоље сведочи о супротном – били су познати по својој гостољубивости, отворености и спремности да увек помогну. Годинама су несебично излазили у сусрет својим суседима, са Кумановчанима су делили и муку и радост, раме уз раме градили су нове домове и нови живот. Управо су се преко те солидарности и људске блискости избрисале све предрасуде, остављајући за собом успомене на људе који су знали да буду и добри домаћини и прави пријатељи.

„Ма каква шкртост, то су само гласине. У то време за славу смо имали по три собе гостију. Припремала се богата трпеза. Приносило се и више него што је потребно, није се штетедело ни у чему“, каже Љиљана Тричковић, књижевница.

Током времена махала се ширила – од улице „11. Октомври“ преко пута Кумановске болнице и Монопола, па све до некадашње фабрике „1. Мај“ и ЧИК-а. Градиле су се нове куће за чланове пироћанских породица, долазиле су нове комшије, али хармонија и јединство никада нису нарушени.

„Пиротска махала кроз време“

Желећи да остави успомену на то време, књижевница Љиљана Тричковић је снимила документарни филм „Пиротска мала кроз време“ („Пиротско мало низ времето“).

„Желела сам да вратим време у коме сам живела у Пиротској мали. Желела сам да покажем живот Пироћанаца. То је било време када се поштовало и волело. Знали смо да се радујемо малим стварима. Да негујемо другарство, пријатељство, комшилук. Једном речју – били смо срећни“, каже Љиљана, која није Пироћанка, али од пете године је живела у овој махали, а касније је удајом за Драгана Тричковића постала део пироћанске породице.

Иако данас Пиротска мала није оно што је била, успомене остају живе. Током времена, структура људи се променила – мало старих породица још увек живи тамо, а други су се раселиле по Куманову. Међу њима је и породица Тричковић, која данас живи на Зеленом риду.

„Веома тешко смо прихватили пресељење. Многи нису могли да издрже ту бол – неки су умрли брзо након одласка. Тако је било и са мојим мужем. Тешко је напустити родно огњиште, корене. Мени лично је требало много времена да смогнем снаге да поново прођем тамо. Као у песми – ‘Ово је моја кућа, живео сам ту’. Али, то је живот“, тужно каже Љиљана.

Иако је време променило њено лице, Пиротска махала остаје вечна успомена – тиха носталгија за једним временом слоге и заједништва. Тај осећај ће живети усваком Пироћанцу, као невидљива веза са огњиштем, чак и онда када ће већина њих бити далеко од кућног прага.