Хуманитарна организација „Срби за Србе“ из Београда у партнерству са Српским културно информативним центром „Спона“ из Скопља, обезбедила је нови дом петочланој породици Лазаревски из селу Срновац која је до сада живела у условима недостојним за људе у 21. веку. Они су добили нову кућу у селу Старо Нагоричане и већ су се уселили надајући се срећнијој и лепшој будућности.
Ових дана за педесетрогодишњег Стојета и његову супругу Благицу, ћерку Катерину (17) и сина Митета (15), као и бака Стојанку, започиње нови живот. Своје узбуђење и сузе радоснице није могао да сакрије ни Стоје – глава породице. Захвалност му је извирала из очију које су говориле више него што је сам могао да каже.
„Ово је сан сваког човека и сваке породице. Мени се данас остварио. Немам речи којима могу да опишем како се осећам. За мене је ово велика, велика радост, велико задовољство и ово је за мене божји рај. Ја сам тамо преко реке у селу Стрновцу живео у паклу. Сада су ми изградили прелепу кућу. Хвала свима, хвала браћо Срби, хвала организацији „Спона“ и „Срби за Србе“ што су ме избавили из сиромаштва. Хвала свима што су помогли да се изгради овај лепи дом. Могу да пожелим да и други људи добију овакву помоћ, да свако има свој ужитак и свој кутак. А кад треба и кад могу и ја ћу да помогнем другима“, каже узбуђено Стоје.
И остали чланови породице не крију своју срећу. Скромни и тихи ови људи су у животу више патили него што су се радовали па одмеравају сваку реч. Боје се да не погреше и не покваре слављеничку магију. Уз срамежљив осмех и дизање рамена потврђују да им је живот приредио лепо изненађење и да им треба времена да се навикну. Једино је бака Стојанка разговорљива. У дубокој старости, подупрта штапом, ослабљеног слуха, једва крепи старачку снагу али не може да се изначуди, како каже, овој лепоти.
„Хвала Богу што нам је послао ове људе, моју браћу Србе који су нам изградили кућу. Ја сам Српкиња, пореклом из врањског села Кленике. Тамо ми је било лепо, село је и тада било богато а људи задржни. Овде сам дошла у Стрновац у камен и крш. Купатило нисмо имали, купали смо се у корито као прасад или у реку, летос. Било је тешко, намучили смо се и ми и деца. Сада не могу да верујем да је све ово наше. Бог вас благословио што сте дошли да нам помогнете“, каже потресено бака Стојанка.
Новоизграђена кућа има стотину квадрата и поседује све услове за савремени живот. Има воду, струју, канализацију и интернет, кујну по мери и купатило, ламинатне подове, плочице, а обезбеђен је и нов намештај у свим собама. Налази се стотинак метара од регионалног пута Куманово гранични прелаз Пелинце и исто толико од центра села и Општине Старо Нагоричане.
„Деца су ишла у школу у Куманово, било је проблема око превоза, па су касније смештена у Школски интернат „Професор Мијалковић“ у Куманову. Када су долазили петком поподне, морао сам да их чекам на аутобуској станици удаљеној 4 километара, у селу Драгоманце. И да веје и да пљушти ја сам морао да се огрнем и пешке да кренем по њих. Често покиснемо или се намокримо док их преведем преко набујалог потока. Шта сам могао! Морао сам! Мука је била велика! Овде ја друга прича, налазимо се поред самог пута, имамо комбе и деца могу са другом децом нормално да иду у школу. Све нам је близу у селу“ додаје Стоје мирнијим гласом.
Овај намучени човек искрено говори о томе како се није баш најбоље снашао у животу и да у старој кући, коју је наследио од свог деде, није имао ништа. Кућа је била распаднута и примитивна, кров је пропао и прокишњавао, а поправке које је повремено правио нису ништа промениле. Ни бака Стојанка не зна колико је стара куќа, каже има преко 150 година, али је живот у њој био као на почетку прошлог века. Проблем ове породице је што нема никаква примања, баве се пољопривредом, имају мало стоке, а од тога се тешко живи.
Стоје никад није радио и то је велики хендикеп за њега и породицу. Каже да је радно способан и да би са задовољством прихватио посао уколико неко хоће да га ангажује.
„Добро би ми дошло запослење да имам парче хлеба за ову децу. Ако некоме треба општи радник, молим да ми се јави. Ја не бирам посао. Радио бих било шта. Не бојим се ни лопате, само да дођем до минималних примања од 10 до 15 000 хиљада денара, како бих могао да храним породицу“, децидан ја Стоје.
То би много олакшало живот деце, средњошколаца, седамнаесетогодишње Катерине и петнаестогодишњег Митета, који иду у средњу школу „Киро Бурназ“ у Куманову. Како деца нарастају тако расту и трпшкови њиховог школовања. Прошле године нису могли да прате он лајн наставу због тога што у старој кући у селу Стрновац нису имали интернета па су морали да бораве у интренату у Куманову. Сада имају своје собе у којима могу да живе свој тинејџерски сан.
„Много сам срећан што најзад имам своју собу, свој кутак и свој мир. Преостаје ми да је опремим по својој жељи. Ту ћу поставити компјутер, а имам и много постера које желим да залепим на зидовима. Веома сам захвалан организацији ,,Срби за Србе” што су ми остварили сан. Сада имам све што ми треба за школу“, каже Мите, ученик друге године који себе види као мајстора за компјутере.
Акцију сакупљања помоћи за изградњу куће породици Лазаревски пре 7 месеци покренуо је Српски културно информативни центар Спона из Скопља, уз подршку Хуманитарне организације „Срби за Србе”, при чему су за шест месеци сакупљена потребна средства. На свечаности поводом примопредаје кључева присуствовао је и Игор Рашула председник Хуманитарне организације „Срби за Србе“ из Београда, као и бројни гости који су били укључени у изградњу куће.
„Данас смо предали кључеве новоизграђене куће породици Лазаревски. То је социјално угрожена породица, која је до скоро живела у изузетно лошим условима, недостојним човека. Они су данас добили нову кућу, која је у вредности преко 35 хиљада евра. Кућа је урађена по изузетно високим стандардима и испуњава све потребне и грађевинске и техничке услове. Биће то нови дом ове породице, у коме ће имати основне хигијенске и сваке друге услове за један пристојан породични живот, достојан човека у 21. веку. Дакле, имају струју, воду, мали плац који ће сређивати по свом укусу“ - изјавио је Иван Рашула, председник Хуманитарне организације „Срби за Србе“, из Београда.
Акцију су подржали и локални привредници који су хтели да помогну у виду донације и давања неких попуста, грађевинског матерјала, а укључили су се и људи из села, који су дошли да помогну са радовима, који на почетку нису планирани, али који су морали да се одраде како би се решио читав дренажни систем и не би дошло до плављења кућа у том атару.
„Сама изградња и примопредаја куће и само усељење породице је један од највећих пројеката који ми, иначе реализујемо. Тако да је осећај заиста диван и за све нас у организацији, као и за нас који активно учествујемо у свакодневним пословима, и најзад за људе који прилажу своја средства. Све нас то испуњава једном радошћу и даје нам снаге да наставимо и да само повећавамо број ових породица, да се просто трудимо да стигнемо на све апеле и молбе које нам људи упућују. Заиста је диван осећај и треба га доживети“, каже Игор.
Он додаје да су прве акције за помоћ овим крајевима започеле пре 11 година. Трудили су се да сваке године обрадују барем по две три породице, али у последње две године успели су да тај број драстично повећају. У прошлој години је помоћ њихове организације у Македонији добило око 15 породица, а ове године се надају да ће бити преко 20.
Срећи породице Лазаревски радовале су се и њихове прве комшије које су донеле пригодне поклоне за срећу и напредак у њиховом дому. Породица Лазаревски је постала видљива за друштво откако је у медијима објављена прича о брату и сестри који немају комјутер како би могли да прате он лајн наставу и живе у старој и распаднутој кући која сваког момента може да падне. Био је то аларм за хумане људе да се укључе и да помогну овој породици да добије нормалне услове за живот, а деца срећно детињство.
2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk
