Манастир Матејче дефинитивно препуштен зубу времена - ЗНАМО ЛИ ШТА ИМАМО И ШТА ТРЕБА ДА ЧУВАМО

Сузана Николић

Сваки сусрет и свако подсећење на манастир Матејче у истoименом селу у Општини Липково буди у нама помешена осећења. Радост због поновног сусрета са овим импозантним здањем и врхунским делом средњовековне архитектуре и тугу због тога што је препуштен зубу времена и вандалима, љутњу због неиспуњених обећања надлежних, опште незаинтересованости државе, цркве, и свих оних који су на било који начин дужни да брину о овом културном наслеђу изузетне вредности.

Да ли ће манастир у Матејчу добити статус културног наслеђа у опасности?

И док обећања надлежних људи и институција остају на хартији, на терену је стање више него алармантно. На то упозорава и Јасмина Зисовска, саветник за међународну сарадњу из НУ Музеј Куманово, која је са групом грађана, заљубљеника у овај манастир и природу, за празник Мала Богородица, средином септембра обишла Матејче.

Тренутно стање манастира је изузетно забрињавајуће. Постоје оштећења кровне конструкције као резултат тога што се у унутрашњости храма налазе остаци воденог талога. Демолирана су двоја улазна врата, на западном и на јужном зиду, тако што кроз цркву практично постоји пролаз и свако може да уђе. Оштећени су фасадни потези у горњим хоризонтима на јужној страни храма где се развила вегетација која покрива градитељски опус. У унутрашњости цркве има остатака угинулих животиња и њихових станишта, инсеката који се крећу по зидовима на којима још постоји живопис. Цео ентеријер је препуштен немилости атмосферских утицаја. После пожара у конацима негде у мају ове године, поново су присутна дивља ископавања у деловима цркве, каже Зисовска.

Нова министарка за културу Ирена Стефоска je изненађена тиме што су „многи споменици остављени зубу времена, и најавила да ће један од приоритета њеног рада бити успостављање ефикасног система за заштиту културног наслеђа, нагласивши при том стање у коме се налази манастир у Матејчу, иако је још 2017. године Министарство културе и Управа за заштиту културног наслеђа покренуло иницијативу за његово проглашавање културним добром у опасности“, нагласила је.

Приликом посете манастиру пре две године тадашњи представници Управе за заштиту културног наслеђа у Македонији, обишли су цркву и најавили да ће тражити да буде проглашена културним наслеђем у опасности како би се спасила од потпуног пропадања, односно како би добила третман који заслужује као споменик културе од изузетног значаја што значи мобилизацију свих стручних и материјалних ресурса за трајно решавање проблема.

Може ли грађанска иницијатива да спаси Богордичину цркву у Матејчу?

И док држава и црква немају вољу и капацитет да заштите манастир, грађани које за ово место везују успомене из дечјег одмаралишта и који су део свог живота провели у овом крају или су чули о лепоти и вредности овог манастира, не одустају. Наш познаник из претходног сусрета, Перица Димковски и његови пријатељи из Куманова  желе да ово место поново заживи и својски се труде да то остваре. Сваке године, неколико дана пре празника Мала Госпојина (Мала Богородица) одлазе да очисте цркву, врше ситне поправке и траже механизацију од фирми да се пробије пут до Матејча. Ове године направили су гвоздена врата на цркви, јер су дрвена која су поставили пре две године сломљена.

Ми смо заљубљеници у овај манастир и у ово место. Има нас Македонаца и Срба, сви имамо исту жељу да манастир заживи, да се обнови одморалиште и да се врати сјај овом месту. Спремни смо да помогнемо, верујемо да ће се многи људи укључити и биће резултата, али то не можемо да направимо без подршке државе и цркве. Тужно је што се дозволило да овај манастир потпуно пропадне, - каже Димковски.  

Новинарка МРТВ, редакције Видика, Биљана Тодоровић је годинама планирала да посети овај манастир, за који је први пут чула 2001. када је највише страдао. Каже да ју је ово маркантно ремек дело српске архитектуре, подсетило на цркву Св. Ђорђа у Старом Нагоричану.

На жалост, унутрашњост манастира је тужна прича. Палим свећу за здравље и питам се зашто је уопште било ко имао потребу да  уништава верске објекте? Зашто да се не сачувају ликови светаца који красе зидове храма, стубове, олтар, ако свака вера проповеда слогу и јединство? Зашто се благовремено није радило на санацији и обнови овог велелепног здања? Ипак, оно што радује и охрабрује је чињеница да се из године у годину овде окупља све више људи. То улива наду у опстанак, упркос искушењима. Радује и иницијатива појединих добронамерника да се ради и на прикупљању средстава за реконструкцију ове светиње непроцењиве културне вредности - нада се Тодоровић.

Ово свето место посебно је значајно за Србе из Матејча који су овде рођени, одрасли и провели свој живот све до ратног конфликта 2001. године када су морали да напусте родна огњишта. Али и сада не пропуштају прилику да дођу овде на некадашњу сеоску славу и да се поклоне заштитнику села.

Ми ћемо се овде увек враћати. И када је почео рат 2001. године, ми смо организовано дошли, иако је свуда около била албанска паравојска. Надам се да ће доћи боља времена и да ће се обновити и оживети овај манастир, а ми смо ту да помогнемо колико можемо. Само да споменем да овај манастир има 300 хектара шуме, која је посечена и уништена, - каже Мирослав Младеновић, кои је од 1999. године члан црквеног одбора, а до 2001. године живео је са својом породицом у Матејчу, а потом се  одселио у Куманово.

И поред свих недаћа манастирска црква и данас пркоси времену и људима, који су је оскрнавили. Посетиоци Мале Богородице били су једногласни у томе да манастир и сви пратећи објекти морају бити обновљени и стављени на туристичку карту региона, управо због своје грандиозности и велелепне архитектуре, али и због изванредне локације и лепоте нетакнуте природе.

Подсећања ради споменимо историјске чињенице везане за овај храм. Наиме, манастир Матејче подигнут је још у 11. веку о чему сведоче натписи на грчком језику из времена Исака Комнина, док се у изворима први пут спомиње у хрисовуљи краља Милутина из 1300. године. Средином 14. века цар Душан је започео, а царица Јелена и син Урош су завршили обнову манастира. Црква је посвећена Успењу Пресвете Богородице и наводи се као последњи значајни храм Душановог ктиторства. Знатних је димензија, фасаде од тесаног камена, са пет купола и малом унутрашњом припратом, у основи и горњој конструкцији класичан је пример византијског градитељства 11. и 12. века. Пространа је и добро осветљена. Основа је у облику издуженог уписаног крста са централним кубетом.

На јужној страни налазе се три полукружне апсиде, а јединдинствена је по тимпанону средњег кубета са 12 страна и 12 прозора, односно троугластом простору изнад врата и прозора украшеном рељефима. Дело је грчких мајстора.

Црква је осликана 1335-1336. године, непосредно после Душанове смрти, бројним циклусима: Велики празници, Параболе и земљаски живот Христов, Страдање Христово, Живот Богородице, Акатист, Дела апостола, Чуда апостолска, Легенда о цару Авгару, Живот Претечин, Легенде светих пустињака Антонија и Макарија, Легенде светог Димитрија Солунског, Сцене из живота Светог Илије, Циклус васељењских сабора, Божићна стихира Јована Дамаскина, Лоза Јесејева, Лоза Комнена – Асена – Немањића, а ту су и портрети царице Јелене и цара Уроша.

За време османлијске владавине манастир је почео да пропада. Његовом рушењу и страдању допринело је и скидање оловног крова током 18. века, који је искоришћен за покривање Ески џамије у Куманову. Између два светска рата манастир је обновљен, али је том приликом порушена првобитна мања манастирска црквица. После Другог светског рата обављена је нова рестаурација која је завршена 1960. године. Од осамостаљења Македонске православне цркве 1964. године, манастир Матејче прелази у њену надлежност, а осамостаљењем Републике Македоније и у потпуну надлежност њених институција. Дакле, од последње озбиљније обнове прошло је 60 година. У међувремену Богородичина црква у Матејчу доживела је велико скрнављење и видна оштећења током конфликта у Републици Македонији 2001. године. Непосредна околина је  минирана, а сама манастирска црква коришћена је као главни штаб и складиште за муницију албанске паравојне формације. Уништени су конаци и дечје одмаралиште и од тада је све остављено на милост и немилост, препуштено зубу времена, без икакве заштите и на мети вандала.

Сузана Николић

ПРОЈЕКАТ "СРБИ НА ГРАНИЦИ" ЈЕ СУФИНАНСИРАН ИЗ БУЏЕТА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ – МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА. СТАВОВИ ИЗНЕТИ У МЕДИЈСКОМ ПРОЈЕКТУ НЕ ИЗРАЖАВАЈУ СТАВОВЕ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА.