Када су становници личких села добили решења тадашње државе да се са кршевитих предела преселе у Македонију, у село Тромеђа, са собом нису донели само покућнину, своју културу и традицију, већ и своје куће - брвнаре. Дрвене конструкције товарили су у Госпићу у вагоне теретних возова и монтирали их на својој новој адреси.
Као први становник села Тромеђе спомиње се име Милоша Гостивића. Са својом породицом доселио се 1919. године из Лике, из Хрватске. Током наредних година за њим су дошле и друге његове комшије.
Моме Антић, Стојан Свилар и Ђорђе Мандић, кажу да је Тромеђа једно од првих кумановских села које је плански насељено и грађено. Тадашње државне власти су испарцелисале земљу и свако домаћинство је добило по 2000 метара квадратних плаца. Уз то, сваком члану породице следовао је по један хектар обрадивог земљишта. Будући да су породице биле многубројне добијале су око 10 хектара земље.
Сима Чакаревић инжењер из Скопља ангажован је да руководи изградњом и постављањем кућа. Он је предложио и име села по томе што се налазило на тромеђи околних старијих насеља Проевце, Долно Којнаре и Младо Нагоричане.
„Куће су постављене плански, у два реда, као у Банату. Прецизно су исцртане улице које су касније калдрмисане. Планиран је развој села, постојала је визија, није могло да се ради по сопственом нахођењу. Две године после њиховог доласка у кући Стојана Манчића је организована настава, а за 5 година изграђена је прва школа, што показује колико је држава посвећивала пажње образовању и обезбеђивању бољег живота“, каже Моме Антић, наш домаћин при посети Тромеђи.
Јован Трифуновски у својој књизи „Кумановска област - сеоска насеља и становништво", пише да је до краја 1923. године село имало 40 кућа, а 1926. године – 75 кућа. Највише их је било из Лике, Баната и Бачке, из околине Пирота, из Горње Пчиње, са планине Козјак и из Врања. Колонисти су већим делом дошли у непознати крај и остали да живе под новим природним, економским и друштвеним приликама. Само породице досељене из Баната и Бачке нису остале, напустиле су село и вратиле се у Војводину.
Они који су остали бавили су се земљорадњом и сточарством. Иако село нема реку, земља је била плодна и давала је богат род, али су људи имали великих проблема при обради.
„По насељавању Тромеђе њени становници савлађивали су разне тешкоће док су се привикли да живе у новој средини. Како се прича у почетку недостајало је свега: и оруђа за рад, и стоке, и запреге, и мушке радне снаге. Посебно је млађи свет побољевао од маларије пошто су крај села биле мање баруштине. Затим поједини делови атара тешко су се преоравали. На пример, Личанин Миле Будисављевић „сатро је седам коња" док је преорао свој део земље. Младен Јовић свој „бузалак" разоравао је осам година итд. Колонисти у Тромеђи првих година страдали су од пљачкања појединих Албанаца из кумановских села Сопота, Карабичина, Сушена и Лојана. Они су колонисти Младену Јовановићу три пута палили кућу. Било је тешкоћа и од комита који су упадали из Бугарске. У свему томе не малу помоћ пружала је државна власт. Наведене тешкоће државна власт отклонила је тек око 1925. године када је поделила оружје колонистима”, пише у књизи.
Трифуновски додаје да је на месту данашњег села Тромеђа некада постојало друго насеље.
„Сељаци кажу да је овде лежало старо Куманово, касније премештено на данашњи положај. Од старог насеља налазе се делови кућних зидова, стари бунари, гробље и једна ковачница. Пред крај турске владавине, у атару Тромеђе нигде ништа није имало, све је било утрина. То пространо земљиште је припадало појединим беговима, који су имали чифлике у околним селима, где су напасали овце. Највећи део припадао је Али бегу, који је живео у Куманову“.
Почетком Другог светског рата село је бројало 130 домаћинстава, док је 45 породица протерала бугарска окупаторска власт, јер су се изјашњавали као Срби. Они су се преселили у околину Врања, Ниша и Смедерева. Након завршетка рата, један део се вратио, али неки никада више нису дошли на своја огњишта. У том периоду, део мушкараца је отишло у партизане и многи су погинули. Један од њих је и Иго Тричковић, који је проглашен народним херојем СФРЈ, због својих заслуга у борби против фашиста.
После рата овде су се доселиле породице из североисточног дела Македоније, из планинских села Дејловце, Герман, Страцин...
Јованка Броз никада није посетила Тромеђу
За ширу јавност село Тромеђа је постало познато и по томе што је у њему живео стриц Јованке Броз, супруге председника некадашње Југославије, Јосипа Броза Тита. Будисављевићи су се заједно са осталим породицама преселили 1920. године. Они су такође имали ћерку која се звала Јованка, па многи житељи Тромеђе и околних села мисле да је то била иста веома лепа девојка која је касније постала прва дама у земљи.
„Јованка никада није била у Тромеђи. Погрешне су информације да је она долазила у село и разносила млеко. Многи људи желе да верују у ту причу, али она није тачна. Често се распрвљају и са мном убеђујући ме да су је видели. Јованкина породица се преселила у Америку и тамо остала. И мој прадеда је радио у Америци, док су баба и деда живели у Пећанима. Тада се десила велика сеоба Срба из Лике који су сада расути по целом свету“, каже Стојан Свилар, рођак Јованке Броз.
Њихова и још једна кућа допремљене из Лике и данас стојe у селу, као сведоци доласка предака.
Славиће пунолетство недовршеној канализацији
Тромеђа се налази на 4 километара од Куманова и у њему живи око 1500 становника у 450 куђа. До села води тесан асфалтирани пут који не задовољава потребе толиког броја становника и фреквенције у саобраћају. Село има четири махале: Горња, Доња, Ромска и Амбар махала. Национална структура је подједнака за Србе и Македонце. На улазу у село налази се црква „Свети Ђорђе“, коју су мештани изградили 1999. године, а сеоска слава је Ђурђевдан.
Данас се у Тромеђи живи као у свим осталим приградским насељима. Уз бројне економске и нерешене инфарструктурне проблеме, локална питања и као по правилу, подељени по партијској линији. Више од 2 године не функционише ни месна заједница, па за већи део проблема нема ко да се залаже.
„У Тромеђи се живи тешко због економске кризе, а не постоје ни сви потребни услови за урбан живот. Водоводну мрежу смо изградили 1987. године самодоприносом. Имали смо две бушотине из којих смо се снабдевали водом. Пресушиле су 1997. године и три месеца смо се снабдевали водом из цистерни, а 1998. године прикључени смо на градску мрежу. Ми смо прво село које је добило прикључак на градску водоводну мрежу,“ каже поносно Антић.
Ипак, додаје да је највећи проблем у селу канализациона мрежа која се гради већ 16 година и никако да се доврши. Антић у шали каже да ће, како ствари стоје, славити пунолетство овом недовршеном пројекту.
„Пројекат за канализацију је израђен још 2005. године од стране Министарства животне средине. Наредне 2006. године исто Министарство је одобрило 53 хиљаде евра и тиме је отпочела изградња канализационе мреже. Већ две године се не ради на пројекту, о томе су сви упознати, посланици, локална самоуправа, али нико ништа не предузима. У овај пројекат је уложено више од 400.000 евра, а ми немамо никакве користи од тога“, објашњава Антић.
Житељи имају озбиљних проблема и са јавним превозом. Раније су имали аутобуски превоз на сат времена или 20 линија дневно, а сада само у ударним терминима, ујутру, у подне и поподне. Због тога су приморани да до града путују таксијем или сопственим аутомобилима, што и није исплатљиво, нарочито ако треба више пута током дана да се „скокне” до чаршије.
Тромеђани за себе кажу да су вредни, поштени и лојални грађани ове државе. Веома су поносни и не трпе притиске и неправде. Колико им више неко прети, толико више они постају незгодни. Не дозвољавају никоме да манипулише њима. Оваквим својим каратктером они су се борили за своја права и за своје место под сунцем. Улазили су у сукобе са општинским властима и политичарима, некада и на своју штету, али су ствари терали онако како су мислили да је исправно.
„Знали смо и да вратимо поједине функционере, да им не пружимо подршку јер нису испунили неко своје обећање“, каже Антић.
Миграцијата није заобишла ни Тромеђу
Шетајући селом видели смо много лепих кућа са уређеним двориштима. Наш домаћин каже да у селу има успешних бизнисмена и људи који раде у иностранству. Они и поред свега улажу у модернизацију својих домаћинстава, али признаје да исељавање младих у град или иностранство није заобишло ни Тромеђу.
„Нажалост, тај број се из године у годину повећава. Томе су криви услови на селу. Нема запослења, немамо исти третман као грађани. Многе младе породице су почеле да се селе у град или ван државе. У овом тренутку најатрактивније је бити возач камиона у иностранству, такорећи у свакој трећој кући понеко је „на путу”. Добар део има и своје камионе и ангажује возаче“, каже Антић.
У центру Куманова једна стамбена зграда носи име „Тромеђанка“ због тога што је велики број младих породица из села овде купило станове.
Лепа школа – али без наставе на српском језику
У селу Тромеђа, иако је половина становништва српске националности, нема наставе на српском језику у подручној школи „Христијан Карпош“. Укинута је 1991. године петицијом дела житеља који су желели да се деца образују на македонском језику, јер након завршетка 4. разреда образовање на српском језику су морали да наставе у ОШ „Вук Караџић“, која се налази на другом крају града.
„Увели су наставу на македонском језику, а на српском су је потпуно укинули. Ми смо се организовали и сакупили потписе да се уведе факултативна настава на српском језику. То је функционисало само две године и затим је укинуто и до дана данашњег та законска могућност није враћена. Нико се није заложио да нам помогне, ни Српска амбасада, ни политичке партије Срба и то је остало тако“, каже Антић.
Ове године наставу посећује око 60 деце, од првог до петог разреда, а некада је у школи било и 140 ученика. Године 1999. школа је реновирана и инсталирано је парно грејање чиме су створени идеални услови за савремену наставу, а сама школска зграда постала једна од најлепших у кумановским селима. Има ту и једна нелогичност, а то је што подручна школа припада ОШ „Христијан Карпош“ у насељу Перо Чичо, а учениците од 6. до 9. разреда наставу похађају у ОШ „11 Октомври“.
Поводом 80 година постојања школе организована је велика приредба на српском језику о којој мештани још увек са одушевљењем причају. Прва учитељица у селу била је Јелена Шумановић из Београда, која је дошла 1923. године и ту остала само годину дана, а затим ју је заменио учитељ Младен Чавдаревић из Куманова.
Овдашњи Срби кажу да готово сви имају српско држављанство и личне карте, имају право гласа у матичној држави, и користе бенифите као држављани и када се исплаћују одређене субвенције, као што је била последња у вези вакцинације.
2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk
