Играо је легендарног Досета у представи „Бегалка“, поводом великог јубилеја града Куманова. Остварио је значајну сарадњу са легендарним КПГТ-ом и српским и југословенским редитељем Љубишом Ристићем у оквиру које је глумио у култним представама „Ричар Трећи“ и „Псовање публике“. За његово животно опредељење пресудну улогу имала је југословенска кинематографија, а највише би волео да игра представе по текстовима Горана Стефановског, јер сматра да су најближи данашњем начину живота
Фото: Мери Николић
Двадесетпетогодишњи Жарко Јовановић глумац Кумановског театра је на почетку каријере, али са пуно планова за будућност. Највише воли да игра комедију, лежи му као жанр. Прошле године, поводом великог јубилеја – 500 година постојања града Куманова, играо је легендарног Досета у представи „Бегалка“ Васила Иљоског. Дејство ове драме познате и под насловом „Ленче Кумановче“ одвија се првом половином двадесетог века у Куманову и представља конзервативне односе у породици.
– Улога Досета ми је била велики изазов, али сам успео да освојим све симпатије прилично пробирљиве кумановске публике. То је препознатљив лик нашег града тако да ако Кумановци желе да се нашале са неким, практично да исмевају некога, онда га упоређују са овим ликом и када се тумачи таква улога треба бити на висини задатка. У свакој улози глумац додаје нешто ново и нешто своје, даје свој печат, буквално надограђује. Досе је познат по својој тромости, наивности, недораслости, колебљивости... Задовољан сам како сам одиграо ову улогу, мада није било једноставно, - додаје Жарко.
Љубав према глуми развио је још у основној школи где је редовно учествовао на школским приредбама, патронатима или маскенбалима. То је био показатељ у ком правцу ће се кретати његов професинални живот. Прва озбиљнија представа пред публиком му је била „Боно“ још док је био ученик основне школе „11 Октомври“, а у гимназији је наставио интензивније да ради.
– У средњој школи сам схфатио да желим озбиљније да се бавим глумом. На почетку сам се укључио у литерарне клубове и драмске секције, а касније сам формирао своју групу са још неколико мојих другова и почели смо да правимо аматерске представе. У том периоду много сам читао о глуми и како постати добар глумац. Велика подршка су ми били моји другови који су и поред тога што нису наставили са глумом, упорно вежбали са мном. Такорећи на три месеца смо имали премијеру, и то ми је била одлична припрема и подлога за упис на факултет. А, ово искуство ми је користило и касније док сам студирао, - каже Жарко.
Жарко Јовановић је још као дечак маштао да се упише на Факултет драмских уметности у Београду. Откако није прошао на аудицији, пробао је у Скопљу где је био примљен и где је успешно завршио студије у класи професорке Сузане Каранџиске, али одмах по дипломирању пут га је поново одвео у Београд.
– Пре две године започео сам сарадњу са Позориштем КПГТ - „Казалиште, позориште, гледалиште, театар“ чији је један од оснивача срспки и југословенски редитељ Љубиша Ристић. Позориште је желело да прошири ансамбл па је била објављена аудиција на Фејсбуку. Одмах сам се пријавио и тај први сусрет са Љубишом Ристићем је, на обострано задовољство, прошао одлично. Био је задовољан што сам из Македоније и што сам схватио његову идеју о заједничком раду уметника на југословенским просторима. Иначе, та 2018. била је година обележавања 40 година постојања КПГТ-а. Наступио сам у култној представи „Ричард Tрећи“. Ова Шекспирова драма и „Псовање публике“ Петера Хандкеа су део „гвозденог репертоара“ КПГТ-а и то су две представе које се стално изводе. Што се тиче „Ричарда Трећег“ ту сам наступио са младом и новом глумачком екипом Рејчел Ћосовић, Лука Павловић, Урош Нововић, Ђорђе Галић, Стефан Миливојевић, Елдар Зубчевић и други.
Овај други позоришни комад, Хандкеова представа „Псовање публике“ је написан 1966. године, а од 1999. године у овом позоришту свака нова генерација га игра. То је као нека врста манифеста, нешто кроз шта мора да се прође. Иначе, у овом тексту Хандке се обрачунава са авангардом 20. века и ставља тачку на театар какав је био до шездесетих година, преиспитује све од Аристотела до Брехта, најављујући нову еру позоришта какво данас познајемо. Извођење овог комада у Србији догађа се непосредно пре него што је аутору уручена Нобелова награда за књижевност. И поред све галаме која се дигла у медијима Петер Хандке је најзначајнији живи драмски писац и један од неколико највећих живих писаца уопште.
Био сам ангажован и у припреми представе „Љубавна прича“ по тексту Пурише Ђорђевића, али због пандемије нисам могао да завршим са пробама, па су морали да нађу замену. Иначе, пријем публике је одличан, театар КПГТ је познат тамошњој публици и обично долазе старији људи који прате рад Љубише Ристића, додаје Јовановић.
Иако је рођен после распада бивше државе, овај млади глумац са пуно љубави и поштовања говори о том времену. Каже да је на његово животно опредељење велики утицај имала управо југослованска кинематографија, а не Холивуд. У шали каже да више воли југословенски Холивуд.
– Посебно су ми омиљени Бата Стојковић, Жарко Лаушевић, Драган Николић, Љуба Тадић, Љубиша Самарџић, Стево Жигон, Александар Берчек и други, све до раних почетака југословенског филма, када је наш филм био раме уз раме са француским и осталим европским филмовима. Од режисера посебно ценим Александра Петровића, Горана Марковића, а од филмова „Црни бомбардер“ „Дечко који обећава“ и „Боље од бегства“, каже Жарко.
Каже да је серије „Бољи живот“, „Срећни људи“, „Породично благо“, „Тесна кожа“, „Бела лађа“, гледао као дете и да им се и сада исто радује, док су му ликови попут Срећка Шојића,Тике Шпица, и Паје Трошка велики изазов.
– Волим да имитирам Шојића и волео бих да играм неки такав лик, у позоришту или на филму. Он је потпросечни политичар који себе сматра величином. Типичан пример за наше политичаре и Лане Гутовић га тумачи маестрално. Неко ко ме инспирише као уметник је и Рамбо Амадеус. Сматрам да је комплетна личност и да његови наступи нису само певање, већ комплетан перформанс, и то је оно што ме одушевљава. - каже Јовановић.
Жарко би највише волео да игра представе по текстовима Горана Стефановског, сматра да су најближи данашњем начину живота. Ради се о реалним ликовима у којима глумац може најбоље да се изрази, јер се ради о ликовима које срећемо у нашем свакодневном животу а који описују породицу и друштво са свим својим предностима и недостацима.
– Тренутна ситуација код нас и у свету уопште није повољна за младе глумце што се тиче наступа на даскама које живот значе. Зато као креативци морамо да понудимо нешто ново, и ако се то нешто ново представи на неуобичејен начин сигурно ће бити прихфаћено од стране публике – публика увек тражи нешто ново. Мислим да сваки уметник треба да понуди нешто аутентично ако жели да буде запамћен, - закључује Јовановић.
Жарко Јовановић тренутно у Кумановском позоришту ради на представи „Уображени болесник“ од Молијера, а истовремено прави стендап комедије које су више имитације познатих ликова. У задње време све више га интересује нови начин глуме приказан преко перформанса у коме ће бити укључена и публика.
Део нове глумачке генерације КПГТ-а
„Позориште „Казалиште, позориште, гледалишче, татар“ као културно-политички покрет основано је давне 1978. године, представом Душана Јовановића „Ослобођење Скопља“ у режији Љубише Ристића. Тако је исписана прва страница дуге и несвакидашње историје ове позоришне трупе. Кореографију је радила Нада Кокотовић, док је у главној улози био Раде Шербеџија. Њих четворо су практично оснивачи овог пројекта. У првих деценију и по заједничког рада на простору целе ондашње Југославије у току једне године КПГТ је играо више представа него сва остала позоришта у Југославији заједно, све до деведесетих година и рата у некадашњој заједничкој држави. Нека од најзначајнијих остварења овог позориштва су „Карамазови“, „Тит Андроник“, „Кармина Бурана“, „Тајна црне руке“, „Ричард Трећи“, „Псовање публике“. Тренутно се ради са новом глумачком генерацијом која обухвата младе глумце са југословенских простора чији сам део“.
Младом глумцу је потребно да што више времена проводи на даскама
„У Македонији не постоји позориште на српском језику па ту улогу преузимају креативци који своје пројекте реализују преко невладиних организација. Представа „Реалисти“ Срђана Јанићијевића реализује се у сарадњи са Културно информативним центром Спона у Скопљу. У тој представи учествовао сам, додуше, само на извођењу у Струмици и Велесу,, јер је требало да заменим одсутног колегу. И то је део мог посла, са друге стране већ сам играо на српском језику па сам могао брзо да научим текст, а са треће стране, младом глумцу је потребно да што више времена проводи на даскама“.
2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk
