Црквено звоно старо 110 година, поклон краља Петра Првог Карађорђевића је враћено у кумановско село Довезенце, откако је пре 10 година украдено из звонаре цркве Свети Спас, која се налази изнад села у месту званом Липац.
Лопови су продали звоно као старо гвожђе, иако оно има непроцењиву историјску вредност не само за цркву, већ и за месно становништво. На Ускрс ове године звоно је поново освећено и постављено на сигурно место, на ,,сред село", у паркићу где се налази и новоизграђени сеоски крст. Чувају га будне очи мештана.
„Ово звоно зa наше село има посебну симболику. То је поклон краља Петра Првог 1913. године, годину дана након Кумановске битке. На звону је исписана посебна посвета становницима овог региона, а односи се на наше прадедове и дедове, за људе који су своје животе положили за ослобођење своје земље. Оно је потсетник њихове храбрости и одлучности да помогну у одлучујућој бици против турске војске“, каже Ивица Милковски, архитекта из села Довезенце, који је пројектирао паркић.
Иако је звоно у велико мери оштећено, још се види сјај вредног поклона, посвета и богати орнаменти који му дају посебну лепоту. Звоно је израђено у Војно техничком заводу – Крагујевац. На посвети је исписана порука краља:
„За успомену на славну победу српске војске код Куманова, 11. октобра 1912. године, која нас је ослободила од петовековног турског ропства, а у славу Његовог Величанства Краља Петра Првог и Његовог Величанства престолонаследника Александра. Ово звоно прилажемо нашој православној цркви Св. Вознесења Спаса у селу Довезенцу, срезу и округу Кумановском. 16. децембра 1913. године, Довезенци, Војно технички завод – Крагујевац“.
Наш домаћин Ивица Милковски, додаје да је жалосно што у овом тренутку звоно нема функцију коју је некада имало, јер је много оштећено. Они ће покушати да га поправе како би се поново његови звуци разлевали селом.
„Чудимо се и не можемо да се начудимо како су лопови успели да га изваде и однесу. Звоно је тешко око 200 килограма. Ми претпостављамо ко је то могао да уради, али немамо доказе и годинама нисмо могли да докажемо то, нити да га нађемо. На крају га је неко видео на отпаду и пријавио. Лопови су покушали да га исеку као старо гвожђе. У том подухвату избрусили и део посвете. Али, нису успели у намери и продали су га цело. Напукло је, и не звони, али може да стоји као успомена на једно време“, додаје Милковски.
Откако је звоно пронађено било је покушаја да се оно пренесе на друго место. Али, мештани нису дозволили, јер сматрају да оно припада овде и да је његово место у Довезенцу.
Према познатом доктору неуропсихијатру Драги Караџинском, који такође потиче из овог села, заслужан за добијање звона у Довезенцу је био и познати учитељ Јован Стојковић Довезенски, који је годинама представљао Кумановско - Жеглиговски регион у краљевској скупшини у Београду. Он је био веома угледан и цењен човек, виђао се с краљем и водио високу политику, па се претпоставља да му није било тешко да убеди краља да награди његово село.
„Његова заслуга је што је село добило звонару. Мештани су својим средствима изградили цркву и звонару, али нису имали новца да купе звоно...Иначе, то звоно је давало посебан и необичан звук који се ширио околином. Чуло се у свим околним селима. И сада памтим тај звук из детињства који je ветар разносио пољем. Звонара је звонила о празницима и када би неко умро. Весело је звонила за радост, а мукло за тугу. Када би умрла нека жена ударало се два пута, за мушкарце три пута. Има много историје и традиције у том парчету метала, штета што су га уништили“, каже Караџински, који додаје да је презиме његових предака било Караџић.
Први становници Довезенца су из Вучитрна
Први становници села Довезенца били су Срби из Вучитрна, на Косову. Потекли су из породице Карађић,односно четворице браће, који су бежали од Турака.
„Имали су веома лепу сестру, праву лепотицу, па су Турци желели да је уграбе. Браћа нису дозвољавала да се потурчи и због тога су годинама трпели велике зулуме. Када више нису могли да издрже терор договорили су се да позову бега да ожени њихову сестру, али су му спремили замку. Том приликом браћа су убила тог бега и његове јатаке, а потом су одлучили да се одселе на четири стране. Тако је један од браће дошао у Довезенце, други је отишао у Црну Гору, трећи је кренуо пут Босилеграда, док је четврти брат убијен док је покушавао да спаси сестру која се удавила у реци у близини Вучитрна, када су кренули за Србију“, каже Караџински.
Наш саговорник нам је објаснио да је село добило име од глагола "довести се" по томе што су његови први житељи дошли са запрежним колима на којима су довезли и целу своју имовину. Касније се то име обликовало у Довезенце. Откако су они развили село, почели су да се досељавају и други становници. Међу њима су били Прилепци из Прилепа, Мутавџије из Широке Планине, Милковци не зна се одакле су дошли, и фамилија Арабаси из Пољске.
У старим књигама је записано да од када се памти у њему није било турских чифлика и имања, па су га зато називали „рајетско село“.
„Од вајкада је у Довезенцу међу сељацима постојао ред, јер су били добри и вредни, имали су напредне вође, који су заводили ред и упућивали на добро и послушност, па се с правом може рећи да ја Довезенце било „Република“ у време владавине турске царевине. Довезенчани, односно сеоски прваци знали су како да се владају и понашају са турским чиновништвом, а знали су да се понашају и према турским пљачкашима, хајдуцима и насилницима“, стоји у написима.
„Пре стотину година десило се и ово: неки Турчин дошао на весеље у Довезенце и његово држање нија било пристојно, па два брата младића Риста и Младен из задруге Смиљковаца, договоре се и убију Турчина. Да не би одговарали пред турским властима побегну преко границе у Србију, а граница је била код Алексинца. Настанили су се у Јагодини, имали су пекарску радњу, удомили се имали деце“, пише др Душица Бојић у књизи Срби у Кумановском срезу.
Наши саговорници кажу да је овај простор увек био раскрсница и ветрометина многих војски, па према казивањима њихових дедова, која год војска дође она сакупља младе момке и одводи на фронт, а пролазили су и партизани и четници.
Према тадашњим казивањима Мургаш и Бељаковце, Коњух, важили су за подржаваоце Бугара, док је Довезнце, Јачинце, Нагоричане, Клечовце, више су били за српску власт.
Сада у Довезенцу има око 150 кућа староседеоца и много викендица. Кроз село протиче Крива река, како и железничката пруга Куманово-Бељаковце. Нема сумње, реч је о лепом и богатом селу, са бујном природом, плодном земљом и добрим домаћинима.
2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk
