×
  • Насловна
  • Вести
  • Регион
  • Македонија
  • Спорт

  • Видео

  • Колумни
  • Интервју

  • По допрен глас
  • Репортажи
  • Ретроспектива

  • Погранична хроника
  • Фото вест - Ваша пошта!

  • Дезинформации
  • ПРОВЕРКА НА ФАКТИ:КОВИД-19
  • Проверка на факти: реформи кон ЕУ

  • Контакт
  • Политика на приватност
  • Импресум
  • Маркетинг стратегија
  • Понуда за рекламирање

  • Гоце Илић Џељо, пиротехничар: Своје грешке плаћамо животом

    14.02.2025 12:18 | Сузана Николиќ

    У мојој професији се греши два путa: први пут кад одлучиш да радиш овај посао и други пут кад задрхти рука, каже Гоце Илић Џељо (63) пиротехничар из Куманова, који након 20 година успешног рада у Дирекцији за заштиту и спашавање овог месеца завршава професионалну каријеру и одлази у пензију.

    Гоце Илић Џељо, пиротехничар: Своје грешке плаћамо животом

    Гоце је последњи пиротехничар у Североисточном региону, јер ова веома опасна и стресна професија није интересантна за младе. Стање није боље ни у осталим регионима у земљи, јер су на послу остали само још двајица његових колега. Посао деминера је да извади и однесе на уништавање стара неексплодирана пиротехничка средства која грађани пронађу.

    „Да би био деминер треба да будеш храбар, помало луд и веома прецизан, јер се наше грешке плаћају животом. Сваки погрешан потез може да буде кобан. Кад пилоти погреше падају на земљу, а ми летимо у ваздух“, шали се наш саговорник.

    Гоце се у деминерству нашао сасвим случајно, када се вратио из војске 1986. године и када се запослио као возач у тадашњем Секретаријату за народну одбрану у Куманову. Један од задатака му је био да вози главног инжењера Грозде Соколовића, али и да транспортује гранате које су проналазили на терену. Због тога је био назначен за помоћника деминера. Током 2002. године завршио је обуку у Скопљу и Словенији, и годину дана након формирања Дирекције за заштиту и спашавање 2005. године запослио се као самостални референт – пиротехничар. Своју природну радозналост и храброст ставио је у функцији нове службе, што му је помогло да се успешно справља са свим изазовима које му посао доноси.

    Током вишедеценијског радног стажа деактивирао безброј старих неексплодираних артиљериских граната, противтенковских мина, ручних бомби, пешадијских мина и авионских бомби, које су остале у земљи од ранијих ратова. Годишње смо имали по 100 интервенција, мање више.

    „У Македонији има много неексплодираних средстава, највише на линији фронта у Првом светском рату, линијом Солунског фронта Дојран, Валандов, Ђевђелија, Битољ, затим из Другог светског рата, а у новије време има их и у кумановско-липовском и тетовском региону из ратних дејстава током 2001. године. Свуда сам радио, по равницама и планинама, али ми је највећи изазов била 2020. година у Битољ када је откријено 12.600 комада топовских граната на једном месту“, каже Гоце.

    И поред опасности које су свакодневно пратиле његову професију, у каријери је имао само два инцидента који срећом нису оставили велике последице, а могле су бити фаталне. У првом случају на руку му је пала граната и откинула му део прста, а у другом је експлодирала ракета на противградном систему у Свети Николе.

    „Са колегом смо били на терену са задатком да извадимо противградну ракету. Био сам свесан да има опасан и осетлив упаљач, али је ракета била прикљештена у рампи за пуцање, и да не бисмо носили сво то гвожђе на уништавање, покушао сам да извадим само пројектил. Била је ,,продувана“ на два места и мислили смо да је одрадила своје. Када сам покушао да је окренем експлодирала је. Сва срећа што пуњење није било од металних куглица, у том случају то би било веома лоше за мене, вероватно и кобно. Хвала Богу, прошао сам само са лакшим повредама по телу и рукама, без озбиљних последица“, каже Гоце.

    По његовом мишљењу најопасније за рад су неесксплодирана темпирана средства која имају упаљач на сат, јер ако је граната бачена сат је могао да се закочи, и када се помери може да се одблокира и да експлодира. Највећа граната коју је извадио била је авионска бомба из Другог светског рата тешка око 125 килограма пронађена у Скопљу, и прошле године у атару села Псача у Кривој Паланци када је сам извадио авионску бомбу тешку око 150 килограма, а најдуже је трајала акција деминирања складишта граната откријеног у Битољу, али за срећу без упаљача.

    „Заштитне мере се предузимају у зависности од тога колико је граната опасна. Пре десетак година при копању темеља зграде нађена је авионска бомба, па су при њеном вађењу евакуисани станари суседних зграда. Уколико не постоји опасност по околину, дејствујемо сами. Бомбу углавном подижемо дизалицама, и откако будемо сигурни да је безбедна, багером се ставља у камион којим се превози на уништавање“, објашњава Гоце.

    У њиховом послу постоје строга правила и прописи који морају да се поштују. Треба да се ради 40 минута и исто толико да се одмара, и да су ангажовани маскимално 3 часа. Такође, на терен не сме да се иде сам, већ најмање двојица, а посебно мора да се поштује и процедура при транспорту експлозивних средстава за уништавање на полигону Криволак. Нажалост, код нас се не поштују све мере у потпуности, а то је додатни стрес и за деминера и за његову породицу.

    „Велики терет је понела и моја породица, јер су свакодневно стрепели да ми се нешто лоше не деси. Никада се није знало да ли ћу се вратити с посла“, каже Гоце.

    Из ове перспективе и овим искуством, Илић каже да се не би поново одлучио за пиротехнику, нити би желео да се његови синови или унуци баве овим послом, и да осете ризик по живот који је он имао. Сматра да је та професија веома опасна и да није плаћена нити цењена у друштву.

    У знак захвалности за његов рад и посвећеност безбедности грађана, Гоце Илић је прошле године поводом Дана ослобођења - 11. Новембра, добио признање од градоначелника Куманова.

    Гоце је познат и по својој хуманости, као дугогодишњи давалац крви који је драгоцену течност дао 46 пута. Велики је заљубљеник у спорт и риболов.

    Као млад је играо рукомет у РК Куманово, а затим је рекреативно наставио да игра фудбал. И данас је активан, и за себе каже да је најстарији и најбољи голман у малом фудбалу у граду. Откако му је супруга умрла, највећа подршка су му синови и снаје, са којима је прошао изузетно тежак период, који желе што пре да забораве. Највећа радост су му четворо унучади, за које ће сада имати више времена.

    Порекло породице Илић по оцу је из Старог Нагоричана, а по мајци из Матејча. У шали каже да му је име македонско, презиме српско, а надимак албанско-ромски, због чега подједнако поштује све људе у граду и увек је расположен за дружење и помоћ.

    Pogranicna Hronika

    2008 - 2025 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk