На пет километара од Куманова када се пође старим путем за Скопље, налази се село Љубодраг, познато по плодним ораницама и вредним и сложним домаћинима. То је једно од лепших кумановских села.
Налази се на надморској висини од 420 метара и има одличне природне услове за живот. Док пролазимо селом наилазимо на плодне њиве, воћњаке, винограде и пластенике, а свака кућа је „окићена“ низом црвене паприке. Село броји 178 домаћинстава у којима живи око 900 становника. Бирачко тело има 563 бирача, пунолетних грађана, што показује једну охрабрујућу слику у смислу да готово половину становништва чине деца и млади до 18 година.
Становништво је мешовитог састава – чине га претежно Срби и Македонци. Већину породица чине родитељи са малом децом, а сви имају по двоје, најчешће троје па и четворо деце. Чак 80 посто људи у овом селу је фамилијарно повезано, свако је свакоме неки род. То је из разлога што се приликом досељавања овде настањивало и по неколико браће са својим породицама, њихова поколења су расла а са њима и читаво ово село.
Архивски подаци говоре да је Љубодраг ново село. Формирано између два светска рата, у периоду колонизације, двадесетих година прошлог века. Његови први становници били су Личани, познати као способни и предузимљиви људи који су својим доласком у ове крајеве донели многе новине, просперитет. Затим су се досељавале и породице из Пирота, Козјег Дола, Трговишта, Радовнице... На месту званом „Селиште“ свој дом први су подигли супружници Љуба и Драга, по којима је село добило име. За време Другог светског рата личке породице су протеране од стране Бугара и ни једна се није вратила, а на њихова имања доселили су се колонисти из пасивних крајева Кратова и Криве Паланке.
И након 100 година у Љубодрагу се живи сложно, али као и свуда, село се полако празни. У последњих 5 година десетак младих породица се одселило у Аустрију, Швајцарску, Немачку...Са друге стране пољопривредници су све гласнији са својим закључком да им се мука све мање исплати. Њихов труд је све мање вреднован. Високе цене вештачког ђубрива и препарата чини безвредним њихове производе па зато раде онолико колико је потребно за преживљавање. То је основни разлог што се плодна земља све мање обрађује.
„Живот на селу је постао веома скуп, индустријски производи су веома скупи, а цена наших производа је годинама иста. Зато су људи почели да избегавају да обрађују земљу, а млади одлазе у иностранство у потрази за бољим животом“, каже Аница Стојковска, власница јединог маркета у селу.
Мештани кажу да се овде производе најбоље паприке за ајвар. У то смо се уверили на лицу места. Већ на улазу у село, пролазећи крај првих кућа наишли смо на богату понуду. Шаренило боја, мириса и укуса, празник за очи и душу, а иза вешто склопљених тезги љубазни домаћини нуде своје производе.
„Производимо најбољу паприку у нашем крају, дефинитивно. Боља је и од струмичке. Ево зашто: наша паприка има сладуњав укус, има танку кору и лако се љупи, а даје и више ајвара. Људи знају да је добра па је купују такорећи на њиви. Садимо по два хектара паприке и не знам да смо терали на пијац, све продамо код куће. Имамо редовне муштерије који нам долазе сваке године. Кад дође време зимнице они се јаве, наруче колико им треба и у договорено време прођу да узму“, каже Анка Цветковска, док се са дугогодишњим муштеријама из Криве Паланке договара о количини коју треба да припреми за сутрадан.
У Љубодрагу је баштованство одувек било на првом месту. Осим чувене паприке за ајвар и „везене“ за сушење, која зими одлично иде уз традиционалне специјалитете, овде се и гаји и парадајз, купус, празилук, а некада су ове оранице рађале паприку и пуниле магацине некадашње пољопривредне задруге „Умин Дол“.
„Земља у атару села Љубодраг је најплоднија у крају. Овде све успева. Наши људи кажу: „Камен да ставиш, чудо ће да се роди“. Имамо систем за наводњавање, тако да за време великих суша наше баште не трпе много. Део производа се носи на пијацу, али то не важи за паприку, јер њу продајемо углавном на тезгама испред наших кућа, јер је наше село поред пута за Скопље и Криву Паланку. Пролазно место и људи редовно застају да купе“, каже наш домаћин Бобан Лазић, председник месне заједнице Љубодраг.
Оно чиме може да се похвали ово село у плодној равници је да су све улице асфалтиране, што је реткост за сеоска насеља.
„Свака улица у селу је асфалтирана захваљујући садашњем градоначелнику. Све улице су повезане, зато што је село грађено плански. Можемо да се похвалимо и тиме да смо прво село у нашој општини које је увело телефон 1989. године. Имамо и организовани приградски превоз, али то није довољно, јер су покријени само ударни термини када људи иду на посао, али не и у осталом делу дана“, додаје Лазић.
У селу ради подручна основна школа „Христијан Карпош“, у којој наставу похађа четрдесетак ученика који настављају своје школовање у централној школи у Умин Долу или Куманову.
Љубодраг има и проблеме, поред исељавања младих, највећи је што село нема водоводну и канализациону мрежу. Свако домаћинство има бунар и хидрофор, али се та вода користи само као техничка, због отпадних вода. Воду за пиће доносе из града или купују у продавници.
Поред вредних и сложних домаћина, Љубодраг краси и нова црква Света Тројица, коју су мештани почели да граде 2012. године, а планирају наредне године њено освећење. Пре пет месеци у звонари је постављено ново звоно, које од прошле недеље има тајмер и звони сваког дана у 8 и у 16 сати.
„По овоме смо једини у целој општини и шире. Планирамо да ставимо и озвучење како би се звук ширио широм села. Црквено звоно је поклон посланика српског парламента Ненада Крстића из Трговишта, који овде има велики број својих рођака и пријатеља. У електрификацији помогли су наши људи из иностранства и ми самодоприносом. Посебно смо поносни што је наша црква једна од најлепших у нашем крају. И њу смо изградили својим средствима и уз помоћ донација познатих фирми. Преостаје да се доврши иконостас и да се освети“, каже Светислав Гроздановић, из Црковеног одбора села.
Док смо обилазили село обрадовао нас је милозвучни одјек црквеног звона који се разлио читавом том плодном равницом подсећајући становнике села Љубодраг на веру, слогу и међусобно поштовање које негују више од једног века, а које им испуњава душе љубављу кад седну за породичном трпезом. Звоно и црква су симбол повезаности српске заједнице на балканским просторима, симбол очувања своје културе и традиције, и суживота са другим братским народима.
„У Љубодрагу се живи сложно, нема поделе на Македонце и Србе. Сви смо православци, сви славимо сеоску славу Света Тројица. Окупљамо се код цркве. Ове године ми смо кумови славе. Такође, и за Бадње вече се окупљаму у центру села око традиционалног бадника. Дели се традиционални хлеб и кум је онај код кога је парица“, каже наша саговорница Анка, са којом се поздрављамо и остављамо село Љубодраг и наше љубазне домаћине тог топлог суботњег поподнева натежалог од богатог рода златне јесени да уживају у свакодневним обавезама до нашег наредног сусрета.
2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk
