Манастир Карпино се сматра најстаријим манастиром на североистоку Македоније, који има дугу и славну историју.
Смештен на обронцима планине Козјак, у близини Куманова, овај духовни и културни центар је један од највреднијих средњовековних споменика на Балкану. Његова прошлост је испуњена значајним историјским и духовним моментима, а данас се суочава са потребом за озбиљном рестаурацијом и конзервацијом.
Смештен је између села Сув Ора, Аљинце, Дренак и Канарево, који су део планинског предела Козјачије, на само 20 километара западно од Куманова, на путу према Кривој Паланци. Име је добио по стенама међу којима се налази, а плени својом непоновљивошћу и величанственошћу, креирајући аутентичну композицију која манастир Карпино чини привлачним местом за љубитеље природе и историје.
Према писаним документима црква „Воведење Пресвете Богородице“ подигнута је 1592. године на темељима старије цркве из 14. века из времена цара Душана, а према народном предању датира из 1100. године. Овај сакрални објекат је један од најзначајнијих средњовековних споменика из поствизантијског периода Македоније и заслужено је међу првима проглашен спомеником културе,
заштићен Законом о заштити споменика 1950. године.
У манастиру Карпино живело је преко 300 монаха па је важио за црквено-духовно и културно језгро читавог краја. Оригинални рукописи који се данас налазе у библиотекама ових крајева, сведоче о преписивачкој школи и постојању ћелијске школе.
,,Манастир је у 16. веку био значајно књижевно и преписивачко средиште, а верски живот је био активан до краја Другог светског рата. Поседовао је богату манастирску библиотеку са преко 60 књига, које су касније однете у Београд, Софију и Москву. Почетком 19. века, од 1806. до 1812. године, ту је радио игуман и књижевник Кирил Пејчиновић“, каже Славица Крстић, историчар уметности.
Стари рукописи заједно са прелепим иконама и јединственим иконостасом, представљају драгоцено културно богатство које и данас говори о непроцењивом значају овог духовног центра. Најстарији експонати резбарења сачувани су у Карпиној школи, као царске двери – део иконостаса, врата олтара изрезбарена позлатом, велики змијски крст, нафора, певница од седефа и престо.
„Поред сликарства посебну улогу у турском периоду имао је развој примењене уметности значајних предмета од дрвета, керамике и метала, развијених под византијским утицајем“, истиче Крсић.
Црква „Ваведење Пресвете Богородице“ је безкуполаста, једнобродна грађевина правоугаоног облика, која се у источном делу завршава преломљеним триконхосом, и као таква представља јединствен пример у кумановском крају и шире. Спада у хетерогену групу споменика са необичним архитектонским решењима. За тај период је карактеристично да су се подизале мале цркве које су више личиле на сеоске куће, без прозора, са двоводним крововима и без купола, због страха да их Османлије не примете и униште. Тамо где су били прозори били су уски, правоугаони прорези.
У каснијем периоду, на северозападној страни цркве, са истом архитектуром, у исто време је подигнут високи звоник од камених блокова, квадратног пресека. У дворишту су се налазила и два конака са 30 соба, које су у то време биле веома посећене, али су се разликовале као собе „Кумановске“ и „Паланечке“, а називи су се односили на порекло донатора у манастиру. Своје собе су имале и богатије и угледније породице. Манастир је био богат сопственим њивама, пашњацима и стоком.
Због свог положаја на обронцима планине Козјак, усред хришћанских села, манастир је био тешко доступан Турцима. Међутим, због пожара и других непогода често је страдао, а највише је страдао током Другог светског рата.
Према писању хроничара Јована Хаџи Васиљевића, манастир се својевремено задужио и пао у руке Ахмеда Чалме, кратовског бега. Хришћанско становништво успело је да га откупи прикупљањем новца и продајом чак и женског сребрног накита.
Нажалост, данас у овом манастиру нема ниједног листа од некада богате и раскошне збирке књига, а иконостас и драгоцена збирка икона из 1606. године налазе се у галерији икона у Саборној цркви „Свети Никола“ у Куманову. 2020. године урађен је нови иконостас, али цркви и фрескама је потребна озбиљна рестаурација и конзервација. Руинирани су и конаци манастира, које неумољиво гризе зуб времена. Стиче се утисак да је овај споменик и светиња заборављена и од државе и од цркве...
Духовни живот се враћа у овај манастир
Једини који брину и желе да сачувају овај древни историјски споменик су мештани околних села и чланови Удружења за заштиту и рурални развој „Карпино”. Посвећени његовој обнови и повратку духовном животу, труде се да манастир претворе у атрактивно културно-историјско и туристичко место.
Председник Трајче Димитриевски каже да је њихова идеја да се обнови духовни живот у манастиру и да се стави на мапу туристичких дестинација у региону, чиме би се извршила популаризација његове вредности како би се вратио на место које заслужује.
„Ове године смо први пут организовали прославу празника Покрова Пресвете Богородице који се празнује 4. децембра. Служена је празнична литургија. Организовано је дошло око 30 људи, што је био велики успех. Служио се посни манастирски пасуљ, људи су уживали у природи и дружењу“, каже Димитриевски.
У овом манастиру до сада се славила само Велика Госпојина 28. августа, али мештани и удружење желе да уведу традицију организованих прослава свих празника који су везани за Богородицу.
„Имамо подршку цркве и свештеника који служи на овим просторима. Наша идеја као удружења је да популаришемо прославу Бадње вечери, да беремо бадње гранчице као прошле године, да организујемо ручак за посетиоце, да вратимо старе обичаје и да приближимо традицију младима“, објашњава Димитриевски.
Да би ову своју идеју реализовали, сопственим средствима и уз помоћ цркве, али пре свега уз дозволу Конзерваторског центра из Скопља, већ су уложили у реконструкцију једног конака, што значи велики корак за већу посећеност места.
„Обновили смо конак, који није под заштитом као културно наслеђе. Променили смо врата и прозоре, направили кухињу и трпезарију, 4 собе су комплетно опремљене креветима, постељином која нам је донирана, а неке смо купили сами. Вода је уведена, има струје, има услова за живот, има и интересовања“, каже Трајче.
Један од разлога због којих је овај објекат у протеклом периоду остављен да пропада је необезбеђена путна инфраструктура. Општина Старо Нагоричане је прошле године у сарадњи са Заводом за равномерни развој обезбедила 3,5 милиона денара за санацију 2,4 км дугог пута, од села Сув Ора до манастира. Мештани су посебно захвални компанији Фишер Тихи из Куманова и власницима који потичу са ових простора, па су уложили надчовечанске напоре и додатна средства како би пројекат успешно реализовали. Поред набијања, односно тампонирања направљен је и квалитетан слив како се вода не би задржавала и оштећивала коловоз.
„Сада до манастира може да се оде колима, што је раније било незамисливо. Долазе људи из овог краја, али и они чији су корени одавде а живе у иностранству. Летос смо имали госте из Србије и Словеније. Уз добру промоцију мислим да ћемо привући туристе са целог Балкана. Желимо да развијамо верски и сеоски туризам, што је сада у тренду и за шта постоји интерес код домаћих и страних туриста. Било би добро да нас укључе у програм студентских екскурзија, као и да постанемо део понуде туристичких агенција за једнодневне екскурзије. Али за све то нам је потребна подршка државе“, каже Димитриевски.
Они су упутили дописе Националном конзерваторском центру и Управи за заштиту културног наслеђа, са захтевом да интервенишу на заштити објеката од даљег пропадања. У међувремену желе да обогате туристичку понуду изградњом камп насеља на месту званом Карпинско језеро, као и пешачке стазе од неколико километара, која ће бити занимљива рекреативцима. За ову намену тражиће се средства од донатора и пројеката, али и од локалне самоуправе и бизнис сектора, како би се вратила душа овом непроцењивом културном богатству у региону.
2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk
