Ретко који млад глумац може да се похвали тиме до је до тридесете одиграо чак 45 професионалних позоришних улога, вешто пливајући кроз све жанрове и градећи специфичне ликове.
Сматрају га једним од најталентованијих младих глумаца у нашој земљи и предвиђају му сјајну каријеру, а сваком наредном улогом потврђује награду за најбољег младог глумца на Фестивалу „Војдан Чернодрински“ у Прилепу.
Овај млад човек плени својом лепотом - духовном и физичком, својом бунтовношћу и искреношћу и неизмерном посвећеношћу професији. Каже да је након смрти свога оца постао други човек. Тада је добио и инспирацију да се тетовира и да на својој кожи испише своју животну причу.
Публика га је гледала у комадима „Жена из прошлости“, „Чаробњак из Оза“, „Идиоти“, „Брачна игра“, „Мајка Храбрости“, „Ужаљена продица“, „Тања Тања“, „Ревизор“, „Макбет“, ,,Телефон покојника“, ,,Неспоразум“, ,,Моја Ти“, ,,Мала Сирена“, ,,Агино имање“, „Мани, Мани“, ,,Солдат“ и ,,Трнова ружица“,„Бегалка“, „Ковач“... Тренутно ради на комедији „Секс и лажи“ и представи „Лето у којем те нема“, драматизацији романа кумановског аутора Петра Андоновског.
Последњом улогом још једном сте потврдили своје мајсторство на сцени и веома уверљиво пренели лик Кумановца Ковачева пред публиком. Кажете да нисте били у дилеми да ли да прихватите улогу која Вам је легла на прво читање, а лик сте градили кумановском свакодневицом.
Било ми је јасно да ће то бити експлозиван лик, који ће Европљани у представи доживети као животињу из зоолошког врта, људско биће какво нису видели до тада у свом друштву. Нажалост, таквих ликова има и у мом окружењу и они су ми били инспирација да направим Ковачева, а део њих се и препознаје. Ковачев је лик са периферије Куманова. Таквих има пуно. Куманово је одувек било печалбарски град. Постоји једно кумановско веровање да то што се дешава напољу остаје тамо. То виде као шансу за нови почетак и дозвољавају себи мало више слободе, по чему постају препознатљиви. Мислим да су и Американци сазнали где је Куманово, ако имамо у виду број отштета које су добијене у последњих неколико година. Са тим парама град је живнуо, али су се изгубиле многе битне вредности.
Бити глумац значи бити неко други. Како је бити у туђој кожи, а да се ипак остане свој? Где је црвена линија?
Како не прећи црвену линију био је главни проблем са којим сам се суочио још на првој години студија када сам се нашао у веома непријатној ситуацији на једној вежби. Због тог инцидента моја професорка ме је замолила да повучем документе и да одем у Авганистан. Догодило се да сам бацио нож у публику где су седеле моје колеге. То је било веома неодговорно и опасно. Схватио сам да треба да се подвуче та црвена линија преко које не може да се иде колико год то тражила улога. Од тада немам тај проблем, независно од улоге коју играм.
У односу на питање како је да се буде у туђој кожи, а да се ипак остане свој, мислим да нема човека који не прижељкује да буде у туђој кожи. Не постоји човек који не жели барем на кратко да побегне од својих проблема, јер је лакше да се живи са туђим проблемима.
Сваком новом улогом потврђујете да нисте случајно добили награду за најбољег младог глумца на фестивалу „Војдан Чернодрински“ 2016. године у Прилепу за улогу Земјаника у представи „Ревизор“. Шта се променило после тога?
То што сам те године радио најмање и имао најмање понуда. Та награда као да ми је била малер. Питао сам се да ли то значи да људи мисле да сам много заузет. Била је то веома лоша година у мојој каријери. Са друге стрaне, била ми је веома значајна јер је Кумановски театар након 9 година добио неко признање као потврду за наш труд. Затим су се ређале и друге награде: „Мани, мани“ је проглашена за најбољу представу у Габрову, у Бугарској, проглашен сам за најбољег младог глумца а Нина Максимова за најбољу младу глумицу на фестивалу „Гола месечина“ у Скопљу. Иако је то само комад хартије, много значи.
Ви сте један од наших најталентованијих младих глумаца. Публика препознаје квалитет и уложени труд. Како градите ликове?
Желим да успем у овоме што радим и зато улажем пуно у свакој својој улози. Желим да оно што донесем на сцени буде искључиво моје и да не подсећа на ништа што је већ виђено. Да би се успешно изнео сваки лик инспирација мора да буде аутентична и да произађе из осећања и перцепције глумца, а не да се позајми од неког ко је већ то урадио. То је главни разлог због којег не желим да гледам туђе представе. Можда није правилно, али то је моја истина.
Пратите ли српску сцену? Тамо постоји хиперпродукција серија и филмова. Да ли сте покушали да се наметнете том тржишту?
До сада не. У овом тренутку аудиције би ми одузеле пуно драгоценог времена. Мислим да је то ризик за који још нисам спреман. Али, ако сте добри у томе што радите, сигурно је да ће то неко препознати. У нашој професији је најтеже направити име, а када се то деси понуде неће изостати. Онда можете дозволити себи и да бирате улоге и пројекте.
Шта више волите позориште или филм?
За сада сам више за позориште. Моје искуство са филмом је веома скромно. До сада сам добио само једну епизодну улогу у филму „Кајмак“ Милче Манчевског. На први сет отишао са у 29. години. Сада имам мало већу улогу у новом филму „Убиј ги прво децата“ који ће се тек снимати. Зато ми је позориште ближе – то је моја конфор зона. За ових 10 година професионалне сцене играо сам у 45 професионалних представа. То је велики успех за неког ко има 30 година.
Од свих улога које сте играли који лик Вам је легао на посебан начин?
Омиљена улога ми је Осман бег у представи „Балканот не е мртов“ Дејана Дуковског, коју сам одиграо пре 9 година као испит на трећој години факултета. Толико психички тежак лик до сада нисам имао. Наредне године планирам да одрадим своју животну улогу. Боже здравља, ако све иде по плану... Очекујем да се наредне године промене многе ствари у погледу моје каријере.
Може ли да се живи од глуме у Македонији?
Не. Код нас средња класа не постоји, или сте газда или радник. Живети само од државне плате је неизводљиво. Живимо по македонском рецепту, примамо плату 300 евра, а трошимо 500, чудимо се одакле оних 200. Што би рекли Кумановци: „Ќе се снајду“.
Каква је позиција младих глумаца у Македонији. Имају ли простора за истицање. Како се добијају улоге, по квалитету или постоје кланови, па режисери протежирају само одређену групу глумаца?
Позиција младих глумаца није на завидном нивоу. Све зависи од тога како ће вам се сложити коцкице и да ли ћете искористити шансу која вам се пружа. Има много талентованих глумаца који још нису крочили на сцену. Не пружа им се шанса. Режисерима се не бежи из конфор зoне. Знате, када су у дилеми да ли да дају улогу неком већ доказаном или да узму младог глумца, увек бирају искусније. Због тога испаштају незапослене колеге. Као у свакој професији тако и у глумишту постоје кланови. Ми из „провинције“ нисмо равноправни са скопским колегама. Да би стигли до врха треба много да радите или да познајете праве људе. И једно и друго није лако.
Да ли сте задовољни развојем Ваше каријере?
Увек може боље. Желим више и сматрам да могу више и тежим томе да буде боље. Нисам задовољан тиме колико се цени тих 45 професионалних представа, пролазе неприметно. Толики терет оставља последице и по физичко и по психичко здравље. У 30. години се распадам, јер сам крварио и знојио се на тој сцени у нади да ће се једног дана то исплатити.
Колико Кумановци знају да цене позориште и драмску уметност?
Кумановци цене само Дане комедије, када се направе редови за карте, а током године веома мало. Велики део Кумановаца уопште и не зна где је Кумановски театар, већина мисли да је то Центар за културу, па сам морао да им објашњавам. Уђете у такси и кажете до позоришта, а он вас вози у „културни“. Али, имамо и лојалну публику која је редовна на свим нашим представама и захваљујући њима ми постојимо, у супротном бисмо ставили кључ на врата. Постепено се публика освежава младим људима и то ме радује.
Како сте постали драмски уметник? Одакле љубав према глуми?
Одувек сам знао да ћу бити глумац. Свако ко има жељу да буде на сцени то показује од малена. Моји први наступи су били на приредбама у вртићу. То ми је био зацртани циљ који ми се остварио. Завршио сам гимназију, драмски смер. Ми смо били прва генерација која је своју предству написала, режирала и одиграла, касније је то постала пракса у школи. Уписао сам Факултет драмских уметности у класи професорке Зоје Бузалковске и професора Кире Ристевског. Дипломирао сам умирањем на сцени, а касније ми је тако кренула и каријера. Прво снимање у серији ми је било у улози гробара.
Ко је Марко приватно? Који су Ваши највећи падови у животу и колико Вас је то променило?
Приватно сам отац једне прекрасне седмогодишње девојчице Луне – она је моја „месечинка“, центар мог универзума. Она је на првом месту у мом животу, па десет празних места, а затим следе моја мајка Весна, мој брат Милан и ужи круг породице. Највећи пад у мом животу је губитак мог оца Марјана, чини ми се да сам у тренутку остарео 10 година. После његове смрти постао сам други човек. За кратко време издешавало се много тога. Тада сам добио и инспирацију да се тетовирам па сам сада најистетовиранији глумац у Македонији. Многи то сматрају хендикепом, али ја после тога имам више ангажмана. Истетовирао сам многе слике које представљају моју животну причу коју носим на свом телу.
Како сте се изборили са великим губитком Вашег оца?
Још увек нисам пребродио. Посебно пред почетак мојих представа, осетим то. Мој отац је био потпуно незинтересован за моју професију и сматрао је да треба да завршим војну академију. Као дете пилота васпитан сам у војничкој дисциплини и требало је да се бавим нечим озбиљним. Мој избор професије потпуно га је променио. Откако сам ушао у глумачке воде почео је да се интересује за позориште и схватио је шта је лепота живота и да не треба све да буде испланирано до детаља. И онда ми је постао најбољи друг. Није било премијере или репризе да он није дошао да ме гледа. За њега је увек било резервисано средње седиште у средњем реду. Увек је тако седео као да је виши за 30 сантиметара. Он ме је први загрлио после моје прве премијере. Тај тренутак нећу никада заборавити. Остала ми је навика да завирим иза завесе и да видим ко је сео на његово место. И сада ми се чини да ће доћи да ме гледа ако сам довољно добар и то ме тера да будем још бољи. Надам се да гледа све моје представе негде одозго и да је поносан на мене. Свако признање које сам добио у каријери посвећено је њему.
Потичете из српске породице. Негује ли се српска традиција у Вашем дому?
Мој деда Стојадин је чувар српске традиције у нашој породици. Порекло нам је из Јагодине, тамо је наша фамилија. Овде је дошао мој чукун деда Трајко, по коме носимо презиме. Ми смо седма генерација Трајковића, међутим ја и брат смо се договорили да променимо презиме у част нашег оца, тако да моја ћерка већ носи презиме по њему и она је Марјановић. Желимо да се наша поколења сећају на њега.
2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk
