„Глума није само професија, то је начин живота“ - филозофија којом се легендарни глумац Горан Илић Гиле руководио више од четири деценије успешне каријере у Кумановском позоришту. Сада као пензионер наставља да негује свој озбиљно схваћени сценски израз.
Илић истиче значење посвећености и озбиљности глумачког заната, а не популаризације компромиса где је креативност у служби забаве. Сећајући се својих глумачких изазова и великог искуства, Гиле критикује садашњу „моду“ где се на глумце гледа као на циркуске извођаче, уместо као на уметнике.
„Чим си се одлучио за глуму, раговараћемо о великим темама које се тичу и нас. О Шекспиру, Камију, Сартру, Достојевском, Толстоју... Наш посао је посвећеност, ми смо као монаси. Не треба да се прави по сваку цену нешто смешно. Нисмо ми кловнови који дувају брашно како би нашли парицу на дну. Разумем да позориште може да уђе у кафану, јер је цео свет сцена, како каже Шекспир, али кафана у позориште никако не сме да уђе“, каже Илић.
У свом глумачком „пртљагу“ има 110 одиграних улога у Кумановском позоришту и 30 у другим позориштима, од којих су 75 главне улоге. Гостовао је у 28 земаља, доказивао се и градио, јер му је то било битно.
„Било ми је важно да седим са Кристофером Волкеном, да пијем кафу са Ентони Хопкинсом, са Сузан Сарандон, да бих у једном тренутку дошао овде да би ми рекли „Глумац, хајде кажи нешто смешно“. Не улазим у расправе са таквим људима, не можеш да их победиш, јер си на њиховом терену“, каже Илић.
Горан је дипломирао у класи Слободана Унковског 1984. године и одмах се запослио у Кумановском позоришту. Следеће године је отишао у Београд у војску, и тамо добио понуду да игра у представи свог професора Љубише Георгиевског у Београдском драмском позоришту, заједно са Лазаром Ристовским, Весном Чипчић, Јадранком Селец, Енвером Петровцијем... Понуду је одбио, јер је отишао за Шведску, где је живео извесно време. Тамо је стигао до режисера Ингмара Бергмана, али када је схватио колико времена му је потребно да научи шведски језик за сцену, одустао је и вратио се у Кумановско позориште.
„Овде је екипа била мала, али смо сви били посвећени позоришту. Једва су ме чекали да се вратим, такорећи са аутобуске су ме покупили да бисмо што пре направили представу. Ту је био колега Шипе (Драгиша Димитријевски), који ми је давао снагу и гурао ме напред. Међусобно смо хранили своју потребу за позориштем. Нисмо били много рационални, више смо били емотивни, али нас је то одржавало као људе. Позориште је било наша религија. Све остало је било под Б. Чак и породица, женидба, ја сам се зато и касно оженио, јер сам био ожењен позориштем“, шали се Гиле.
Другу шансу да гради каријеру ван Македоније, Илић је имао 1987. године, када су са још педесетак глумаца, међу којима су били Раде Шербеџија, Миодраг Кривокапић, Ана Костовска, Сенко Велинов, на позив режисера Љубише Ристића из Суботице, отишли у Будву, Црна Гора, где је режисер искористио тренутак да му понуди да потпише уговор.
„Љубиша ме је убеђивао, али ја сам био неодлучан, стално сам тражио изговоре. Ту сам радио већ годину и по, играо сам главне улоге, одлучивао о репертоару. Били смо мала екипа, али смо за сваку представу звали квалитетне глумце. Најбољи у Македонији, Милица Стојанова, Благоја Чоревски, Диме Илиев, Лиле Вељанова, Ристо Шишков, Мето Јовановски... И због тога сам одбио, рекао сам да се враћам доле. У том периоду имао сам понуде да одем и у друга позоришта, али сам одлучио да останем и да водим своју битку“, каже Горан.
А битка није била лака. Као сваки озбиљан глумац, Горан је прошао све фазе професиналног развоја. На почетку је каријеру градио више енергијом, емоцијом, не рационално. Сећа се да је представа „Строга контрола“, у режији Владе Цветановског 1984. године играна у котларници Пионирског дома. У другој фази, деведесетих година почео је да игра комедије са Колетом Ангеловским, што је био преокрет, јер је схватио да позориште може да буде вентил. Најзад, најзрелијом фазом сматра сарадњу са Сашом Миленковским и Љубишом Георгиевским.
,,Миленковски је био под великим утицајем Љубише Ристића и Љубише Георгиевског, и знао је како да нам приближи модерне токове позоришта. Правили смо одличне велике представе, али и камерне, за малобројнију публику. Отворили смо један нови свет. Наше представе нису биле најскупље, али су биле значајне, јер су имале снажну поруку. У његовој режији издвојио бих „Гејм овер“, „Сан летње ноћи“, „Када су цветале тикве“. А значај Љубише Георгиевског потврдићу његовим режирањем представа „Црнила“, „Вител“, „Лазаревото писмо“. Затим, Ленка Удовички и „Антигона“, па сарадњу са Бранком Брезовцем, са интернационалном екипом са којом смо прошетали цео свет. Играо сам и у представама Владимира Милчина, Дејана Пројковског... Од 1990. до 2000. године, биле су најлепше године “, сећа се Илић.
У младости било му је битно да игра драму, јер је сматрао да у драми долази до изражаја интелект, образовање, док за комедију сматра да је занат. Од професорке Тодорке Кондове научио је позоришне и глумачке трикове, а од Љубише Георгиевског да размишља филозофски.
„Љубиша нам је говорио да глумац мора да прочита 1.000 књига. Ако дан прође без 100 прочитаних страна, тај дан је изгубљен. Тако је било тада. Књига је била најмоћније оружје, јер читаш међу редовима, то што није написано“, каже Гиле и додаје да је од професора имао позив да буде асистент, али се није налазио у том послу.
„Гејм овер“ и „Лазарево писмо“- представе које су оставиле дубок траг
У својој четири деценијској каријери Горан је добио много награда и признања, много аплауза и бисова од публике. Учествовао је на великим и малим фестивалима и никада није потцењивао њихову вредност. Каже да је све улоге радио посвећено, а на сцени се давао искрено и максимално. Али, за две представе има посебан однос, јер су на њему оставиле највећи траг.
“Када смо први пут на глас читали текст „Гејм овер“, расплакао сам се. Та представа ме је много погодила. То је текст Саше Миленковског, инспирисан драмом „Парите се отепувачка“ Риста Крле. Можда је утицало моје враћање из Шведске. Друга улога је у представи „Лазаревото писмо“, на текст Живка Чинга, који се бавио забрањеним темама. Реч је о сеоском полицајцу, небитном у целом систему, који је озбиљно схватио свој позив и то што се дешава у држави. Веома погођен свим неправдама у свакодневици, тај човек умире. Ризикује живот своје породице за добробит целог друштва. На крају, исељавају му породицу из села, децу му бацају у контејнер. То је оставило дубок траг на мене и много ме погодило. Као што нам сада расељавају децу свуда по свету, због катастрофалних политика и стања у земљи. Много сам награђиван за ту улогу“, указује Илић.
У његовом сивију стоји и да је од 2003. до 2007. године био уметнички директор Кумановског позоришта, и како каже највише радио на раздуживању позоришта, али је и продуцирао 25 наслова. Поносан је што је оснивач фестивала „Дани комедије“, заједно са Димитром Масевским, по примеру сличног фестивала у Јагодини.
„Почелу смо помоћу „штапа и канапа“. Без новца. Позвали смо Колета Ангеловског и Ристу Стефановског да буду у уметничком савету да нам помогну са представама. Првих година смо звали оне које смо познавали, долазиле су и представе из Народног позоришта у Београду, Бугарске, Врања... У почетку су нам помагале само кафанџије које су давале бесплатне вечере за глумце. Чак треће године новац је дало министарство, а затим и општина. И тако је почело“, каже Илић, који додаје да сада није укључен у организацију фестивала, зато што је јавно говорио о томе што му се није допадало и када су се бирале лоше представе.
Није српски ћутати – га је много коштало
Као бунтовнику који не жели да прећути неправде, нашем познатом глумцу много смета што се недорасли партијски људи постављају на значајне позиције и тако чине штету у свим областима, а најстрашније је када је то у култури. Каже да ако један хирург погреши у свом послу то је велика трагедија за једну породицу, али ако се постави неспособан политички кадар у култури, онда се трагедија односи на целу духовну вертикалу целе нације. Разочаран је што су се две највеће политичке партије у претходном периоду такмичиле у уништавању позоришта у Куманову.
Кумановско позориште је 2004. године изгубило статус самосталне институције и то је велики хендикеп за глумце. Додатна фрустрација је што већ 4 године немају своје просторије, јер је реконструкција почела без довољно средстава. Сада играју у сали Центра за културу, који нема централно грејање. То много кошта и публику и глумце.
„Имали смо премијера, министре, заменике, државне секретаре, посланике из Куманова, али се нико није изборио да се изгради ново позориште. Да је било људи попут Мете Петровског који је био градоначелник који разуме уметност и културу, и када је постојао ентузијазам, направило би се нешто, овако... Наше (старо) позориште су направиле кумановске фирме. Оне нису дале новац, али су биле извођачи радова. Чим до сада нисмо изградили нову зграду позоришта, од сада па надаље шансе су веома мале. Доћи ће време када ће се позориште финансирати из локалне самоуправе, тада ће бити још теже, неће бити пара ни за плате“, сматра наш саговорник.
У покушају да помогну, Горан Илић и његова супруга Кети су од градоначелника тражили да се ангажује у налажењу локације за изградњу новог позоришта. Имали су сазнање за неколико слободних парцела у граду, али није било слуха, уз образложење да је пројекат скуп и да нема пара. Много је разочаран и тиме што нико из приватног сектора није спреман да инвестира у културу и да остави траг будућим генерацијама, као што су то чинили велики људи кроз историју. Пита се како је Никола Спасић из Београда 1930. године имао интереса да финансира изградњу прве болнице у Куманову, а данас кумановски бизнисмени нису спремни да инвестирају у јавно добро свог града.
Дрскост је најважнија за глумце
Кроз глумачку школу Горана Илића прошло је много младих глумаца. Све су то млади талентовани глумци који сада граде успешне каријере, али и старија генерација има изузетне глумце, што показује да Куманово има плодно тле за глуму.
„Овде постоји извесна доза дрскости и то је веома важно за глумце. Шта значи да си дрзак? То значи да си будан, да имаш став према професији, да ниси послушан. Куманово је стециште неколико култура, српске, бугарске, македонске и албанске. Веома је битно да заореш дубоко. Да направиш нешто што ће да те заболи, уосталом шта је уметност ако није једна врста аутодеструкције. Са друге стране, ту је непрестано ускраћивање многих ствари због уметности. Знате ли на колико рођендана нисам отишао, на колико свадби, на колико дружења нисам био због позоришта. Зато што сам сматрао да је то најбитније на свету“, искрен је Горан.
Из ове перспективе каже да је вредело жртвовати се, јер само онај глумац који је прошао кроз „иглене уши“ револта, кроз борбу са глупом стварношћу и необразованошћу, може да успе.
„Одувек сам мислио да је позориште место где ћеш еманирати позитивну енергију, енергију хуманитета. И дајеш... Ако не мислиш да ћеш моћи да поправиш свет и учиниш га бољим, онда немој да се бавиш овим послом. Неки паметан човек је рекао - без етике нема естетике. Не можеш да правиш естетику, ако си лош човек. Велику штету друштву и позоришту праве преамбициозни људи, који немају квалитет“, сматра Илић.
Кад анализира своју каријеру каже да је можда требало да буде рационалнији, јер сада је глумцима матерјално најбитније, али, нажалост, нема духовне вертикале као некада. Пре двадесетак година играо је по 120 представа и по 5 главних улога годишње, а данас глумци имају једва двадесетак наступа.
Сада као пензионер, нажалост није ангажован у свом позоришту и то му много смета. Са великим задовољством ради на једном дечјем мјузиклу. Има доста слободног времена, много чита и путује, жели да надокнади ствари које је пропуштио у животу.
Својим неуспехом сматра то што није успео да обезбеди услове за продуцирање позоришне представе на српском језику, а за ово поново кривицу види у немању слуха код политичких елита, и то што се није изградило ново позориште у Куманову.
Позориште у кући - није проблем да си најбољи у земљи, већ је проблем да си најбољи код куће
У породици Горана Илића глумачким послом бави се и његова супруга Кети, и њихов син Давид. Због тога Горан каже да није проблем да си најбољи у земљи, већ је проблем да си најбољи код куће. Каже да поред троје глумаца у кући најталентованија је ћерка Сара која није глумица, већ филолог, и због тога му је жао.
Троје глумаца поред приватних деле и професионалне изазове, иако су на неки начин конкуренција, ипак се допуњују.
„Консултујемо се међусобно и помажемо. Имам трему кад они имају представу. Желим да буду успешни, посебно Давид. Непроцењиво је када су родитељи поносни на своју децу“, указује Горан.
Сматра да је добро у њиховом послу што их људи знају и увек желе да им помогну, али је мана што немају приватност. Гиле је уважени и цењени човек и глумац у кумановској чаршији, често га идентификују са ликовима из народних прича или Батко Ђорђија, Митке, Деда Мраз... Подједнако га воле и млади и стари, и нико није равнодушан на његову креативност. У то смо се уверили када су за време снимања пришла тројица дечака да се фотографишу с њим.
У новој години жели пуно здравља, јер само здрав човек може да буде срећан и продуктиван и да се избори за своје место.
2008 - 2025 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk