×
  • Насловна
  • Вести
  • Регион
  • Македонија
  • Спорт

  • Видео

  • Колумни
  • Интервју

  • По допрен глас
  • Репортажи
  • Ретроспектива

  • Погранична хроника
  • Фото вест - Ваша пошта!

  • Дезинформации
  • ПРОВЕРКА НА ФАКТИ:КОВИД-19
  • Проверка на факти: реформи кон ЕУ

  • Контакт
  • Политика на приватност
  • Импресум
  • Маркетинг стратегија
  • Понуда за рекламирање

  • Fiore

    Милена Илић Пешић, доктор педагогије: И моји преци су знали колико је важно школовање и неговање породичних вредности

    20.12.2023 16:23 | Сузана Николиќ

    Милена Илић Пешић из Куманова је једна од 13 доктора наука у земљи који су прошле недеље промовисани на Универзитету „Св. Кирил и Методиј“ у Скопљу. Докторску дисертацију у области друштвених наука одбранилa је пре три године, али је традиционална свеченост промоције и додељивања дипломе одржана са закашњењем због здравствене кризе у земљи. 

    Милена Илић Пешић, доктор педагогије: И моји преци су знали колико је важно школовање и неговање породичних вредности

    Милена је докторирала на Филозофском факултету у Скопљу, на Институту за педагогију, и стекла научно звање доктор педагогије. По професији је дефектолог, магистрирала је на  Филозофском факултету у Скопљу на одсеку за специјалну рехабилитацију и едукацију на смеру ментална ретардација и аутизам. Дипломирала је на Факултету за дефектологију у Београду и ради као дефектолог у Основној школи „Браћа Миладиновци“ у Куманову.

    „У образовању радим преко 20 година и апсолутно од велике помоћи ми је сваки облик наобразбе. Конкретно, докторат из педагогије отвара ми другачије перспективе, посебно када је реч о инклузивном образовању, помагању деце са сметњама у развоју, јер сам најпре дефектолог. Помоћ је неопходна и наставницима и родитељима како би се суочили са изазовима које носи инклузивни процес“.

    И поред труда и посвећености, конкретно у њеној области образовања, т.ј. у основној и средњој школи и по завршеном трећем циклусу образовања нема простора за унапређење нити материјалну сатисфакцију за знање и стручност.

    „Нити мени нити осталим колегама који докторирају новац и плата нису приоритет, већ жеља за знањем и личним напретком, да се научи нешто више и да се да нешто више од себе. То није препознато. И поред свега, лепо је кад се учи и ја мотивишем младе, јер никада није касно да се учи и никада није довољно оно што се научи, увек може више. Своју сатисфакцију налазим у личном задовољству, у мојој породици, мотивишем своју децу, своје ближње, надам се да сам добар пример,  дајем свој допринос образовању тим вештинама које сам стекла у свом додатном образовању“.

    Наша саговорница каже да воли свој посао, и са жаром говори о томе, али је свесна да потенцијал и знање које има не може да искористи овде,  па себе види у некој високообразовној институцији у земљи или региону.  
     
    Свако треба да негује сећање на своје порекло 

    Породица Илић потиче из пограничног села Никуљане, где су се њени преци доселили крајем 18. или почетком 19. века из села Жегра, у близини града Гњилана на Косову. То је била трговачка породица са тројицом браће и једном сестром који су због проблема са турском влашћу морали да напуште родно огњиште и да се преселе на безбедније место. Пут их је довео у Никуљане, а о њиховом пресељењу постоји породична легенда која се преноси с колена на колено.

    „Турци су хтели да уграбе њихову сестру и да је потурче за сина њиховог бега. Када су тројица браће чула за њихову намеру, спремали су се да одбране њену част и да сачувају своју хришћанску веру. Сачекали су их у дворишту где су их убили. У то време закони су налагали да се за такво дело плати данак у крви са крвном осветом или да се напушти родно огњиште. Они су изабрали да оду. Један од браће је отишао у село Црешево на  Скопској Црној Гори, а друга двојица и сестра су се населили у Никуљану, где су изградили кућу и купили земљу, а касније постали угледни домаћини“.

    У село су дошли са презименима Андоновић и Веселиновић,  а касније су их мењали према српском обичају да се деци дају презимена по дедовини. Тако је преко 100 година, сада презиме Илић носи трећа генерација, а добили су га по прадеди Илији. Породица је живела у махали Веселинци, а занимљиво је што су сва браћа настојала да образују своју децу што је била реткост у то време.

    „То је веома необично за једну сеоску породицу и за људе који су се бавили земљорадњом. У мојој породици има много високобразованих људи, јер су сви након Другог светског рата слали своју децу на студије у Ниш, Крагујевац, Београд. Мој отац је студирао у Београду као и неколико мојих стричева. Претежно су се школовали за инжењере, били су бистра деца, талентована за природне науке, математику. Док је мој отац био жив израчунали смо да имамо преко 100 рођака са факултетском дипломом, а сви су из истог села, из исте махале. Још тада знали су колико је важно да се деца школују. Они су можда ишли голи и боси, што се каже, али су школовали своју децу, каже Милена.
     
    Деда првоборац, отац градоначелник

    Ова изузетно спонтана и непосредна жена која плени својом једноставношћу је заправо ћерка Тоде Илића, градоначелника Куманова у периоду од 1984. до 1986. године.  Он је са 42 године био најмлађи и једини Србин градоначелник општине Куманово.

    „Ишла сам у седми или осми разред када је отац постао председник општине, како је тада било. Нисмо имали привилегије, сви смо били исти. Другачије је било време. Нико није сматрао да сам више или мање вредна због тога што ми је отац на челу општине. Његов посао био је као и сваки други, није било никаквих подела“.

    Милена је унука првоборца Боре Илића, који је заједно са осталим борцима из Никуљана отишао у партизане 1941. године, и био рањен у борбама за ослобођење. За своје заслуге у Другом светском рату добио је бројно ордење од тадашње државе Југославије. 

    „Деда ми је причао да су их врбовали за четничке групе и да су им обећавали све и свашта само да им се придруже. Нису желели. Он је тада био веома млад, имао је дваесетак година. Са осталом браћом из фамилије и комшијама заједно су отишли у партизане. Учествовао је у многим борбама, и у оној у којој је погинуо Христијан Тодоровски Карпош, код Биљаче. Били су заједно у истом строју док су пуцали на бугарску окупаторску војску. Прилико рањавања Карпош је пао на дедина колена. Он га је извукао у позадину како би му се пружила помоћ, нажалост метак је био убиствен. Говорио је да је Карпош био веома храбар и да је давао све од себе у борбама, непрестано је јуришао и тако био погођен“.
     
    Београд ми је прирастао за срце, а вода на „Глави“  још жубори у мојим сећањима 

    Породичну традицију за високим образовањем Милена је наставила па је основне студије завршила у Београду  и за њу је то најлепши период у животу. Каже да Београд воли као свој град и да му се увек са задовољством враћа. 

    „Студирала сам од 1993. до  1998. године. Осећала сам се као код куће, нико ме није сматрао странцем. Да се студира у једно таквом граду, далеко од куће има своје предности и недостатке. Ја сам студирала у Београду, јер је и мој отац студирао тамо, па имамо пријатно породично искуство. Тамо имамо рођаке и пријатеље тако да нисам била усамљена, имала сам своје друштво, тако да Београд и данас доживљавам као свој град који ми је прирастао за срце“.

    Милена је веома везана за свог брат Михајла и његову породицу, који живи и ради у Шведској (фото.приватна архива)

    Као свако дете и Милена памти летње распусте када је ишла код бабе и деде на село, који су упркос томе што су имали много обавеза око имања и стоке, увек налазили времена за своје унуке и породицу. Носталгично говори о великом извору, познатој „Глави“ где је са баком точила хладну воду, као и породичним окупљањима када је кућа била пуна гостију. 

    „Прво чега се сећам је када се окупљала цела породица, стриц и две тетке и њихова деца, неким поводом као што је гроздобер или свињокољ, и тада су сви долазили да помажу и да се друже. Посебан доживљај је био за славе, кућна слава им је била Св. Никола, а сеоска Св. Илија. Иако су били комунисти били су високо свесни своје вере и породичних вредности и традиције“.

    Милена сматра да је веома важно да сваки човек зна своје корене, порекло, јер ће само тако знати где припада. Поносно истиче своје српске корене и себе сматра лојалном грађанком ове земље, коју сматра својом, више него они који себе називају великим патриотама.

    „Морамо да негујемо и поштујемо своје корене, у супротном нећемо имати шта да оставимо својој деци. Припадам српској заједници, и уопште није лоше да си Србин, а да живиш у Македонији. Нисам ја ништа мање савестан грађанин ове земље у односу на било коју Македонку. Ја сам овде рођена, као и мој отац и деда који су дали огроман допринос у формирању и стварању македонске државе. Мој деда се борио за слободу ове земље“. 

    Милена је мајка Марка и Миле, а са супругом Зораном је 25 година у браку. Каже да је веома везана и за свог брат Михајла и његову породицу, који живи и ради у Шведској, такође за мајку Гоцу, која живи у породичној кући у Куманову. За њу каже да је била стуб породице и чувар породичних вредности, док је њен отац Тоде годинама обављао разне друштвене функције и био одсутан од куће. 

    Сматра да је веома важно да се сачува породица као основна ћелија друшва. То ће се постићи неговањем породичних вредности, осећаја припадности, без обзира где живимо и шта радимо. Поручује да млади не смеју да дозволе да нам глобализација уништи традицију и обичаје, који остављају печат нашег порекла и постојања. 

    Pogranicna Hronika

    2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk