Спортски пилот Драган Томић из Куманова још увек живи свој сан из детињства и осећа се потпуно слободно једино када једри небом заједно са соколима, јастребима и осталим птицама и док ужива у живописноj природи.
Летети изнад непрегледних предела је леп осећај за њега, загњурити у облаке, пресецати ваздух и пилотске акробације су невероватно надахнуће које инспирише и даје смисао његовом животу, док стоји "чврсто на земљи".
Томић је несуђени војни пилот који није остварио свој професионални сан због патријахалности његове породице, али се никада није одрекао летења. Цео свој живот је посветио једрилицама и авионима, прешао преко 500 сати у ваздуху, у преко 200.000 летова са разним типовима летилица. Као члан и инструктор у Аеро клубу "Доне Божинов", још од 1976. године, он и данас охрабрује младе да се ухвате у коштац са небеским висинама и да осете слободу летења.
„Осећај летења је фантастичан и не може да се опише речима. Иако је ово ризична професија, док управљаш летилицом не размишљаш о опасностима. Али, мораш бити ентузијаста, да те нешто тера изнутра, да будеш комплетна личност, зато што свако не може да се отисне на небо“, каже овај невероватно позитиван човек, који иако у шестој деценији живота, још увек са невиђеном енергијом и несмањеним жаром говори о летењу.
Своју инспиративну причу саткану од мноштва успомена испричао нам је на спортском аеродрому "Аџи тепе", тамо где се почетком седамдесетих година прошлог века, када је имао 10 година, родила његова велика љубав према летелицама која и дан денас траје несмањеним интензитетом.
„Сећам се да су на аеродрому "Аџи тепе" у Куманову, који је био познат центар за авијацију у бившој држави, дошли војни пилоти са авионима и хелихоптерима на неколико дана, највероватније на обуку. Гледао сам их свакодневно како надлетају град са прозора моје зграде у близини Тутунског комбината и био сам фасциниран. Једнога дана са друговима отишли смо на "Аџи тепе". Мотали смо се около, један од пилота је позвао нас петоро шесторо и увео нас у хеликоптер. Упалио је мотор и рекао ми да изађем да виде како врти пропелер, а затим ми је дозволио да га угасим. Када сам видео шта све има у летилици био сам очаран и на први поглед сам се заљубио у авијацију“, каже Драган.
Никада нисам прежалио што нисам постао војни пилот
Док је гледао млазне авионе - јастребе и галебе, он је већ донео одлуку да постане професионални пилот ратног ваздухопловства, али је тада почело и неслагање његових родитеља са избором његове професије.
„Мој отац је негодовао и стално говoрио откуд од толико много професија да изаберем баш авијацију. То је опасан посао, можеш да настрадаш, ти си једино мушко дете, постаћеш инжењер“, присећа се наш саговорник.
Тако се Драган уписао у гимназију у Куманову, али жеља и страст за летењем га није напуштала. Након завршетка треће године поднео је документа за Средњу школу ваздухопловства у Мостару. Откако је завршио са прегледима отишао је у госте код свог стрица у Печењевцу, Србија, срећан јер је већ био примљен у жељену школу и надао се да ће тамо наставити школовање.
„Дошао је септембар, чекао сам писмо из Београда, али оно никако да стигне. Убеђивали су ме да ме нису примили и да сам сигурно погрешно разумео. Касније сам сазнао да је мој отац преко свог рођака успео да издејствује да ме испишу и да је том приликом рекао да ће ме вратити тамо где ми је место, у Куманову. Тако се завршио мој сан да постанем професионални војни пилот. Тада сам имао 16 година и отада компензујем овде, летењем са „Аџи тепе“ аеродрома, каже Томић.
Он никада није прежалио што није остварио свој животни сан и није изградио професионалну пилотску каријеру, али се није одрекао своје највеће страсти у животу. Од 1977. године је почео са континуираним обукама најпре за једриличираство а затим и за авионе, које су држали врхунски инструктори и професори, школовани у Русији и на Западу, и пренели му најважније лекције о ваздухопловству. Прошао је бројне физичке и психолошке прегледе и тестирања у Београду, где су му израдили комплетан профил и рекли му да испуњава све услове да постане пилот.
Стекао је драгоцено искуство летења са једрилицама и авионима, захваљајући како каже, тадашњем устројству и финансирању школовања од стране државе. Било је и великих разочарења, једно од њих је оно када је кренуо као малолетан на обуку за пилоте.
„Нисам био напунио 18 година, а почео сам обуку на авиону типа „Аеро 3“. Већ смо били при крају када је у контролу дошла тадашња савезна инспекторка Нада Новак која ми је рекла да не могу да наставим зато што немам довољно година. То је био страшан ударац за мене. Али, нисам одустао. Дошао сам следеће године и имао сам част да обуку завршим на новим типовима летилица, чувеној „Утви“, заједно са 20 пилота из целе Југославије“.
Драган је био и део ратног ваздухопловства ЈНА када је отишао на одслужење војног рока у Тузли. Тамо је стекао драгоцено знање и искуство, а војничка дисциплина му је помогла да сазре као личност и да стекне потребно самопоуздање, које га и данас води кроз животне изазове. Касније је био и припадник ратног ваздухопловства и резервног састава.
Његова прича о остварењу животног сна да постане војни пилот дефинитивно се завршила 1980. године, када се поново под притиском родитеља, уместо да прихвати понуду да остане у ЈНА у ратном ваздухопловству, вратио у Македонију и наставио студије економије. Након треће године схватио је да то није његова животна професија и одустао, а његови родитељи су са жаљењем признали да су направили грешку што му нису омогућили да оствари свој животни сан. Из ове преспективе сматра да је требало да буде одлучнији и да се супротстави притиску родитеља, али су, како помирљиво каже, времена била таква.
Ипак, Драган се никада није одвојио од авијације и сваког дана можете да га сретнете на аеродрому „Аџи тепе“. У његовој летећој књижици уписани су бројни летови и часови проведени у ваздуху. Али, поред све лепоте летења, Драган истиче и квалитете који су одлучујући за пилоте а то су ред, рад, дисциплина, одговорност и прихватање критике.
„Од својих наставника запамтио сам речи „Не постоје стари и одважни пилоти. Ако си одважан, нећеш доживети старост. А, ако си одговоран, дисциплинован и сталожен, онда ћеш моћи и да летиш и да остариш“, указује Томић на своју филозофију летења.
Више волим једрилице, бојим се да летим падобраном
Он отворено говори и о страху, стресу и треми са којима се пилоти суочавају при сваком лету.
„Иако си млад пилот, ипак се трошиш и физички, и психички. У једном дану прелазиш више временских зона, што утиче на организам, на метаболизам. Зато пилоти млади одлазе у пензију. Ја можда нисам постао професионални пилот и нисам остварио свој сан, али имам срећу да и даље летим. Многе моје колеге више нису међу нама“, каже Драган и признаје да га никада нису интересовали комерцијални летови у цивилном ваздухопловству.
У свом дугогодишњем пилотском стажу летео сам најразличитијим типовима летелица. Међу њима су авиони „Аеро 3“, „ Утва“, „Злинови“, „Цесна“, укупно око 7-8 типова авиона. Огромно је његово искуство са једрилицама, летео је са целим летећим парком уназад 30 година у континуитету, као „ЦВС“, „Делфин“, „Браник“, „Пилатус“, „Вук Т“ итд. Као пилот који је летећу машину осетио испод руку, Драган објашњава разлику у њиховом функционисању, али и тежини пилотирања.
„Једрилице се теже управљају, јер немају мотор, погон, а тражи се сналажљивост у управљању. За авионе је потребна јака психолошка припрема и темељито знање. Када седнеш у авион, знање ти је 70 посто, а ваздух није земља, па ако нешто „зезнеш“ нећеш сести. Мора да осмислиш лет док идеш ка летилици за два - три минута, од стављања кациге до затварања кабине, укључивања мотора, комуникације са контролом лета, па све до самог лета“.
Овај фанатични заљубљеник у ваздухопловство, ипак више воли да лети једрилицама, него авионима.
„Авиони су бучнији, имају много вибрација, конципирани су као тешка машина која може да лети. Једрилица је тиха, мирна, чује се само ваздух. Обожавам да будем изнад Липковског језера, на 2.500-3.000 метара висине, и да гледам тај живописни предео. Летим са својим другарима - птицама, али то не може да се опише, то треба да се доживи“, каже Драган.
Пилот указује и на опасне ситуације у којима се нашао за време пилотирања, за летове изнад 3000 метара за које је потребна употреба кисеоника, али и за одговорност уколико нешто откаже, јер треба да се следе процедуре и да се избегне ризик слетања у насељено место.
„Катапултирање у таквим условима није дозвољено. Не можеш да оставиш летелицу, мораш да је приземниш ван насељеног места. Посебна одговорност постоји при летењу у отежаним условима, при ноћном летењу, кад уђеш у облак, кад немаш визуелност, већ мораш да следиш инструменте и инструкције контроле лета. Пилотирање захтева велику дисциплину“, упућује Томић.
Иако искусан пилот, занимљиво је то што се Драган боји да лети падобраном. До сада је имао само један скок и то за време обуке, коју је морао да прође.
„И тај скок је био како се каже „орле-зорле“. Чекао сам последњи у реду, гурнули су ме чизмом, прекрстио сам се и успео, али се никада више нисам осмелио. Честитам падобранцима, они немају простора за маневрирање као пилоти, већ имају само падобран и преостаје им само да се моле Богу“, тврди Томић.
Наследника у летењу видим у унуку Николи
Његова породица супруга Еми и три ћерке Јелена, Драгана и Марија подржавају његову љубав према авијацији, али поучен грешком својих ауторитативних родитеља, он им је дао слободу да саме изаберу своје професије. Ни једна није кренула његовим путем, две су професорке италијанског језика, а једна је завршила Високу школу за медицинске сестре. Сада је његова највећа жеља да седмогодишњи унук Никола постане професионални пилот.
„Николу и шестогодишњу унуку Милицу доводим на аеродром, засада да савладају страх, а затим и да им усадим жељу за летењем. Али, не инсистирам. Иако имам жељу да унук Никола оствари мој сан и ја ћу га финансирати, ипак мора да има то у себи, да га летење опчини“, каже Драган.
У његовој биографији је више награда са такмичења широм бивше Југославије, док је тренутно углавном усмерен ка едукацији младих и промоцији авијације. Драган каже да млади имају интерес, али да немају жара и амбициозност за летење као што је било са ранијим генерацијама.
„На пилотирање је почело да се гледа веома комерцијално, механички, иде се веома брзо или речено у жаргону „на пеглање у воздуху“. Али кад се летење претвори у рутину, то није то. Такође, летење је данас и скуп спорт. Ми имамо срећу што Аеро клубом „Доне Божинов“ и самим аеродромом управља Никола Петровић, па многи могу да си дозволе овај спорт“, вели Томић.
Пилотска школа, обуке и војска учиниле су га комплетном личношћу са много знања и интереса. Његова друга велика љубав су књиге и читање, као и спортско оружје. Поседује огромну библиотеку и завидну колекцију спортског и ловачког оружја, зна да оде рекреативно и у лов, али никада не убија животиње. Његова девиза је „Немој да стрељаш, ако не знаш неке ствари“.
Драган Томић потиче из српске породице која негује српску културу и традицију. Његов отац Добривоје се 1960. из Врања преселио у Македонију, и као један од три машинска инжењера, београдских студената запослио се у Металском заводу „Тито“ у Скопљу. Након неколико година пребацио се у Фабрику заварених цеви и профила „11 Октомври“ у Куманову, где упознаје његову лепу мајку Јелицу. Њена породица потиче из Пасјана, у близини Гњилана, Косово, одакле се сели у Табановце. Томић каже да су били прекрасна и средње имућна породица у којој су поштовање и патријахалност биле главне вредности њихових потомака, међу којима је и Драган као једино мушко дете и његове две сестре Весна и Сунчица.
2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk
