Десетак километара северозападно од Куманова, на самој македонско-српској граници сместило се село Четирце. Ту на „црти“, на надморској висини од 500 метара, простиру се падине планине Рујен, а по њима расути виногради, њиве и пашњаци вредних домаћина овог питомог краја.
Фото: Мери Георгиевска
Четирце није усамљено село. На истоку је Никуљане, на сeверозападу Карабичане, на западу Табановце, а Горњо Коњаре на југозападу. Тренутно у њему живи око 150 становника, једино што „не ваља“ је то што је тај број годинама све мањи. Уосталом, као и у осталим селима у региону.
На путу за Четирце пратио нас је сунчан али хладан дан. Ту, надомак села сретосмо ужурбане трактористе. Кренули су на њиве. Само би одмахнули руком у знак поздрава. Они који би застали говорили су кратко – „Јесен је била сушна, њиве су остале необрађене. Последња киша створила је услове да изоремо и посејемо“ и одлазили би у намери да претекну први мраз.
Иако је читав предео био обојен бојама касне јесени, једно је сигурно: поцепала се торба са природним лепотама, или је Бог мало задремао...Случајни пролазници су, пратећи неверицу градских људи, одлучно понављали: „Да дођете на лето, тад је најлепше...
Како год, село има 9 махала. Нису много разбијене па се стиче утисак да је село збијеног типа. Становници кажу да је некада имало 160 пуних кућа, са око хуљаду житеља, а да данас само педесетак кућа ложи ватру.
Нажалост, и овде је прича иста као у осталим селима у пограничном кумановском региону. Ред радости, ред туге. Наиме, осамдесетих година трагајући за бољом будућношћу велики број породица одселило се у градове, оставивши родна огњишта. Корен је ипак остао чврст, добар део њих, сада као пензионери, враћа се лети на селo. А, има и оних, средње генерације који се овде враћају због родитеља или „од мерак“. На тим имањима подигнуте су нове куће са уређеним двориштима и одвија се нови живот.
Брине то што у селу само 4 породице имају малу децу. У школи са наставом до 5. разреда и нема нарочите галаме. Само четири ђака следи наставу која се одвија на српском језику.
Тешко је за младе људе овде на селу. Обрађујемо мало земље и чувамо свиње и живину. Највећи проблем је вода, немамо водовод. Друго, колико-толико, имамо. Имамо асфалтни пут и аутобуски превоз три пута дневно. То није довољно за наше потребе, јер некада треба да се оде до града, можда и два пута. С друге стране, нема људи, па некад комби иде празан. Предност живота на селу је само то што ваздух није загађен. Деца иду сама у школу и могу слободно да се крећу, да се играју... - каже Убавка Димић (33), мајка двоје од четворо ђака.
Споменуто исељавање људи из овог села у град, осамдесетих година, није се зауставило ни асфалтирањем регионалног пута 1984. године, а струје је било и раније. Кубури се са водом. Свако домаћинство испред куће има бунар и прикључени хидрофор, а њиве и баште заливају водом из бушотина. Задњих година пресушила је и чесма на средини села.
Резервоар је код моје куће. Друге године шушти вода па се чује, истиче преко врата, сине, а сад нема. Ове године у августу је пресушила скроз, а сад се цедурка као из казана кад се ракија пече. Раније, било лети, било зими, дуји вода из цеви. Не може стока да попије колико је било у мрамору. Вадили смо баште, појили краве, и никада није секнувала. Ја сам данас дошла да напуним и да однесем кући мало воде, онако да ми се нађе. Али овај вода не сме да се пије, уверава бака Милевка и додаје да је ово село имало сопствени водовод, али су се сељаци посвађали око потрошње и плаћања и напустили га, па сад нема.
Четирце је познато по виновој лози, квалитетном житу и по фудбалском клубу „ЧСК", који постоји већ 50 година. По овом клубу село су прозвали мали Чачак. Други, пак, кажу да је то зато што је Четирце српско богато село, па су се тиме млади „дичили“ и хвалили да су они Мали Чачак у односу на остала околна села. Како год, данашњи житељи села се са сетом сећају година кад се вагонима извозило жито и грожђе, а свака кућа имала најмање десетину чланова.
Најстарији становник, деда Ђорђе Додић, на течном српском језику, још увек ватрено, као да тиме жели да врати та нека боља и срећнија времена, говори о богатој историји свог завичаја. Старина има 92 године и живи сам. Некада је био официр и најбољи механичар за тракторе. Када је формирана Народна техника у Куманову он је држао курсеве и обучавао трактористе из целе Југославије, преносио је знање и занат на млађе генерације.
Кад само помислим какве су то године биле, Бог те видео. Четирце је, бре, било велико село. Фамилије су биле големе, многољудне. Све што се родило, ту је остајало. Чували смо стоку, није била куће где није било по двадесетак-тридесетак до седамдесет оваца. Обрађивали смо земљу.
Кад је техника стигла тад су почели трактори да се купују. Оживела је пољопривреда. Лакше се земља обрађивала. Имали смо приносе жита толике да си могао вагонима да истерујеш одавде. Житарица је рађала ко у Војводини. Ништа мање. Држава је вршила откуп. И, живело се лепо. Нисмо имали само текућу воду- реку, као суседно Табановце и Речица.
Е, онда када су се родитељи мало подигли, младе генерације су почеле да иду у свет. Ко на школовање, ко по работу, и пољопривреду нико више није хтео да ради, закључује деда Ђорђе.
Сеоска чесма, по обичају у средини села, је центар свих догађања. Наш водич Чедо Димић, виђен и омиљен човек у овом крају, каже да су се овде некада одржавале најлепше игранке на отвореном. Памти их и сада, као да су јуче биле.
Увече су долазили момци и девојке из читавог села. Лети се ту скупимо па играмо и певамо до касно у ноћ. Обавезно је долазила и музика. Прво су свирали на усној хармоници, а касније је из Којнара долазио један хармоникаш, па за њим други. Они нису знали бог зна шта да свирају. Али ко је то марио. Ми се ухватимо па сви играмо „Моравац“ и „Жикино“, као да нам свира најбољи оркестар на свету. Касније су саградили задружни дом и сва дешавања су се преселила тамо. Сећам се да је први телевизор у селу купила месна заједница и сви смо одлазили да гледамо као да је биоскоп, а сад се све распада - каже чика Димић.
Четирце ја млађе насеље из 1810. године. Основале су га четири фамилије, по чему је и добило име, о чему сведочи и познати путописац Јован Хаџи Васиљевић. Наиме, Старо село је лежало на граници између данашњег Четирца и суседног Карабичана, где је према историјским изворима постојало словенско насеље.
Легенда каже да је на једном сабору дошло до убиства неког Турчина, због девојке. Сви су морали да се иселе. Четири фамилије су основале данашње Четирце на месту где је данашња махала Село, други данашње Карабичане, а остали су отишли у удаљенија насеља.
На селишту Старог села сада је заједничко гробље Четирчана и Карабичана. Виде се и „зидине“ цркве, познају се темељи кућа, а два локалитета носе назив „Лазарић“ и „Јуручки гробишта“.
У каснијем периоду када је број становника природним прираштајем и досељавањем постао већи, појединци су градили куће тамо где су имали трла. Тако су постале данашње млађе и мање махале. До пред крај турске владавине једна половина четирског атара представљала је „бегово имање“. Власник земље Зиа-бег имао је седиште чифлика у суседном Карабичану. После 1912. године становници Четирца купили су бегову земљу.
Старо село је било у брду, па су се временом куће спустиле ниже, прво код гробља, а потом на данашна места. Имамо и једну махалу где су фамилије које су се доселиле из села Матејча, остали су староседеоци.
Иначе, село слави две славе - Свету Тројицу (Духови) и Светог Јована – летњег (Ивањдан, 7. јул), а свака кућа има своју крсну славу, - прича осамдесетогодишњи деда Трајко Николић, који поносно каже да је прошетао целу Србију, али да му је најлепше његово Четирце.
Четирце има и цркву посвећену Светој Тројици, која је изграђена у периоду од 1935. до 1939. године, а током рата, 1944. године, била је оштећена.
Немци су заузели цркву и поставили митраљез у куполи, а војска се сместила у нашу кућу. Мој тата је био у партизанима у шуми изнад села. Он је долазио увече до куће и кришом их гледао док су вечерали. Пар пута је хтео да баци бомбу у собу да их побије, али није хтео да повреди мајку. Онда је једнога дана гађао цркву и срушио је. Војска је тада отишла из села. Касније смо се организовали и поправили цркву. Пре пар година црква је поново реновирана, а изграђена је и трпезарија, - каже Ђорђе Денковић.
Одлазимо из Четирца са жељом да се опет вратимо, по могућности на лето. Онако како су пожелели наши поносни домаћини - да видимо зеленило и богати род по њивама по којима је познат Кумановски мали Чачак.
Сузана Николић
2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk
