×
  • Насловна
  • Вести
  • Регион
  • Македонија
  • Спорт

  • Видео

  • Колумни
  • Интервју

  • По допрен глас
  • Репортажи
  • Ретроспектива

  • Погранична хроника
  • Фото вест - Ваша пошта!

  • Дезинформации
  • ПРОВЕРКА НА ФАКТИ:КОВИД-19
  • Проверка на факти: реформи кон ЕУ

  • Контакт
  • Политика на приватност
  • Импресум
  • Маркетинг стратегија
  • Понуда за рекламирање

  • Fiore

    Станка Јовановска, сеоска учитељица - Пешачила сам и по два и по сата да стигнем до школе

    11.03.2023 08:10 | Сузана Николиќ

    Цео свој радни век посветила је описмењавању и васпитању деце у руралним срединама и зато сада, након 39 година радног стажа, као тазе пензионерка, Станка Јовановска (62) из села Драгоманца, Општина Старо Нагоричане, поносно каже да је сеоска учитељица.

    Станка Јовановска, сеоска учитељица  -  Пешачила сам и по два и по сата да стигнем до школе

    Станка сматра да је своју мисију успешно завршила, зато што је учила од најбољих, њена најважнија лекција била је да непрестано учи и надограђује и себе и своје ђаке који су јој увек били на првом месту. Поучена својим искуством децу никада није делила ни по једној основи, иако су јој слабост била деца из сиромашних скромних породица којима је и сама припадала. Као прави учитељ то је вешто  скривала, нарочито од деце.  

    „Знала сам како изгледа да немаш, када родитељи не могу да ти обезбеде услове које имају друга деца. Гледајући њих, гледала сам себе и своје одрастање, и знам колико значи кад вам неко пружи подршку. Веома емотивно сам доживљавала децу из таквих породица. Увек сам желела да им помогнем, да их видим срећне. И помагала сам, увек, како год сам могла и умела, нисам жалила ништа. Давала сам им одећу од моје деце, као да су моја деца. Храбрила сам их да уче, стално сам им то говорила, убеђивала, остајала после часова да их натерам да схвате да морају да се образују, да заврше школу и да нађу леп посао ако желе да се извуку из сиромаштва. Нисам се стидела да им испричам своју причу, говорила сам им колико сам се мучила да успем да постигнем све што имам. Они су то причали кући својима, па су ми родитељи били захвални што сам успела да их мотивишем да уче“. 

    Јовановска је рођена у врањском селу Кленике, тамо је завршила и основну школу,  а средњу и Вишу педагошку школу у Врању. Потиче из породице са петоро деце, а у кући је радио само отац па то није било довољно за лагодан живот.

    „Живели смо скромно. Ја сам била многo ,,мучeно дете” како се каже у нашем крају, и одувек сам се трудила да завршим школу и да се спасим сиромаштва, а после да помажем осталој деци да се спасу беде. Знам како је, зато никада не омаловажам сиромашно дете“.

    Ишла сам пешке по два и по сата да стигнем на посао

    Ова комуникативна, непосредна, искрена и јака жена, која плени својом енергијом је последња учитељица у настави на српском језику из њене генерације. У једном периоду свог живота ишла је пешке по десетак километара дневно да стигне на посао. Али је то није поколебало и није се одрекла професије коју воли и која јој је омогућила да ужива у раду са децом и да постане призната од средине и друштва.  

    Прво њено запослење било је 1984. године  када је имала 22 године и то у основној школи у селу Сурлица у Општини Трговиште, на српско-македонско-бугарској граници до које је морала да пешачи два и по сата у једном правцу да би стигла на посао. То је било веома напорно па је на предлог директора школе прешла да станује у учитељском стану у коплексу где су се већ били настанили други запослени. Тамо је упознала свог супруга Зорана који је радио на електрификацији села па jе та љубав крунисана браком. Млада учитељица се преселила у село Пузаљка и добила премештај у подручној школи у селу Никуљану у комбинованом одељењу од 1. до 4. разреда са наставом на српском језику. Тај период живота од 1984. до 1994. године сматраа најлепшим и на приватном и на професионалном плану.

    „У почетку ми је било веома тешко, пешачила сам од села Пузаљке до Никуљана сваког дана, по 10 километара и више. Потпуно сама, 6 километара у једном 6 километара у другом правцу. Да бих скратила ишла сам пречицом кроз винограде, њиве, шуму, преко места звана Серава и Забел, па сам тек онда излазила на пут који води према селу и школи. Била сам млада и брза, али сам опет губила много времена. Преко два сата сам проводила у пешачењу. Никада нисам имала никакав проблем, осим што сам понекад била толико уморна да сам такорећи спавала на ногама, али нисам одсуствовала са наставе. Када сам схватила да више не могу да издржим, 1986. године прешла сам у сеоску школу, јер нисам имала коме да оставим своје дете. Наишла сам на невиђену подршку и поштовање, Никуљчани су прекрасни људи, домаћини у сваком смислу, одлично су ме прихватили и у свему ми  помагали, па чак и у чувању моје деце“,  прича учитељица.

    Технички смо напредовали, али смо пали у квалитету наставе

    Након осам година живота и рада у селу Никуљану, породица Јовановски се преселила у своју новоизрађену кућу у селу Драгоманцу, а Станка почиње да ради у Основној школи „Светозар Марковиќ“ у Старом Нагоричану, где је након 39 година радног стажа дочекала пензију. У два мандата била је и в.д. директор школе, али и тада је држала часове. Током целог радног века била је поштована од колега и од родитеља. Када је 18. јануара ове годинава испунила услове за пензију било је покушаја да је убеде да изведе још једну генерацију ученика, али сама каже да је доста.

    „Физички мислим да могу, али ментално не. Нови програми и електронска документација је превелика обавеза за старије просветне раднике. Прошла сам праву голготу док сам научила цео тај процес. Плакала сам испред компјутера. Технички смо напредовали, али смо пали у квалитету наставе. Ми више немамо времена за децу, постали смо административни радници. Раније чим уђеш на час, остављаш дневник и одмах почињеш са наставом, и цео час посвећујеш ученицима. Сада прво мораш да отвориш лап-топ, а тамо брдо прблема, те пао систем и нема конекције, немаш уџбенике, ни ти ни деца,  и док почнеш са наставом пао је интерес за рад и код деце и код наставника“, каже наша саговорница.

    Са ове дистанце, каже Станка, у време када је почела да ради све је било у корист деце, за разлику од садашњег када се предност даје техници и информатичкој технологији. Иако је раније настава била традиционална у комбинованим одељењима од првог до 4 разреда постизали су се већи успеси. Знало се да се учи из уџбеника, из књиге, и толико. 

    ,,Направила бих планирање у једној свесци за дневни, месечни и годишњи ниво, и то ми је било све. Важила сам за строгу учитељицу, мени је и лице строго, али имам велику љубав према деци и посвећеност и жељу да им пренесем знање и у томе сам вешто успевала. Чак сам и децу са посебни потребама успевала барем да описменим”.

    Искусна учитељица каже да данас, нажалост, велики део просветних радника не треба да ради са децом, зато што нема стрпљења и једнак приступ ученицима. Нажалост, своје ученике деле по њиховој материјалној и етничкој припадности, што је велика грешка. Каже да је за учитеља најважније да има ауторитет, да се неметне како би га ученици слушали и најзад, да му верују да може да им пренесе знање.

    Сеоска деца су мирнија и више поштују учитеља 

    Станка никада није радила у градској средини, али каже да посао са децом на селу никада не би мењала. Сматра да су сеоска деца мирнија и да више поштују учитеља. Предност је и у томе што су одељења малобројнија, па има више времена да се ради са њима. Поносна је на своју професију и никада се није покајала што је изабрала позив учитељице, и да треба поново да бира опет би изабрала рад са децом. 

    „Дечја душа је најчистија. Још не могу да поверујем да више нећу долазити на посао. Недостају ми деца, јер када уђем на час ја сам други човек, усредсеређена сам само на рад и сви други проблеми се заборављају. Време које сам проводила с децом било је испуњено позитивном енергијом која ме је држала до наредног дана“, каже учитељица Станка. 

    Кроз њене учионице прошло је много ученика, посебно је поносна на генерацију која је сада трећа година средње школе, коју сматра круном свог дугогодињег рада. Каже да је реч о изванредно талентованој и посвећеној деци која су показала врхунске резултате и добијају награде на школским, општинским, регионалним и државаним такмичењима.

    Нису сва ова деца у почетку била посвећена учењу као сада, али је она својим радом и упорношћу успела да им наметне радне навике и да их убеди да је образовање једна од најзначајнијих карика у животу.

    „То је било пре 7 година, реч је о одељењу од 8 девојчица и једног дечака, сви из Старог Нагоричана. То су Милена, Симона, Клаудија, Софија, Ива, две Анастасије... Била је милина радити са њима. Ми нисмо излазили на одмор, јер су били толико заинтересовани и једноставно су упијали знање које сам им преносила. Данас су одлични ученици на које сам посебно поносна и генерација о којој ће се још дуго причати у нашој школи. И данас кад ме сретну загрле ме и не могу да се одвоје од мене“, каже поносна учитељица.  

    Своје пензионерске дане ће посветити својим унучићима којих има троје, од ћерке Маје и сина Горана који живе и раде у Немачкој. Жали што су далеко, али ће сада имати више времена да их чешће посећује и да путује са супругом који је такође пензионер.

    „Још нисам свесна да сам у пензији, још ме школа вуче, колеге, стално питам нову колегиницу како су ми деца. Код куће имам доста обавеза као у сваком сеоском домаћинству где производимо здраву храну у пластенику. Унучићи нам долазе током лета и мораћу да се прилагодим новом начину живота“, кеже Станка.

    Да је учитељица Станка омиљена међу својим ученицима, колегама и мештанима Старог Нагоричана, уверили смо се и сами на приредби у школи „Светозар Марковић“ поводом празника „Светог Саве“. Њени ученици су учествовали, а она је с поносом пратила њихов наступ. Непрестано су јој прилазили родитељи који су јој честитали пензионисање и пожелели добро здравље у новој страници живота, док је она уз осмех свима одговарала да је ће за њих увек бити ту, ако поново затреба.

    Pogranicna Hronika

    2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk