Када се пре три деценије Живка Мишић Христовска познатија као Жижа прикључила групи жена из Куманова које су донеле одлуку о обнављању предратног Кола српских сестара у овом граду нико није веровао да ће дочекати јубилеј – тридесет година хуманитарног и културно просветног рада.
Фото: Мери Николић
Идеја о обнављању Кола српских сестара у Куманову родила се крајем 1991. године у Удружењу Срба и Црногораца, где је група жена желела да обнови и формира хуманитарну, непартијску невладину организацију, по примеру многух градова у Србији. Вођена идејом да хуманост нема границе и да је увек потребна, Жижа је са задовољством прихватила изазов и стала на чело ове организације, не очекујући да ће проћи дуг пут до озваничења. Практично, Коло српских сестара у Куманову као иницијативни одбор ради од друге половине 1991. године, а решење о званичној регистрацији добило је 12. марта 1999. године.
„Образложења о одбијању захтева за регистрацију била су различита. Од тога да реч коло не постоји у македонском језику, па до тога да ћемо радити против интереса државе и да смо политичка партија. У том периоду смо као Иницијативни одбор радиле на прикупљању помоћи и исту слале преко Удружења Срба и Црногораца а нешто саме делиле“, подсећа се председница Жижа.
„Наша већа хуманитарна акција 1993. била је за требињско ратиште. Учествовале смо са Колима из Ниша и Приштине. Сакупиле смо камион робе. Са мном су путовале сестре Бети и Станче, а сву помоћ однеле смо за војску, цркву и болницу. Како је било тамо, то сам гледала само у партизанским филмовима, то су трагови који су остали на души свакој од нас и не могу се никада избрисати“, прича дрхтавим гласом наша домаћица.
Током ових година у неколико наврата присуствовале су Скупштинама Кола у многим градовима Србије од којих су имале безрезервну подршку. Требало је узвратити гостопримство, осећале су то, а званична регистрација никако није стизала. Одлучиле су да их угосте у манастиру Прохор Пчињски где се окупило 75 жена из Врања, Ниша, Ужица, Београда, Тивта и других градова. Овај догађај остао је у сећању свих учесника по месту одржавања – „Скупштина под орашче”. Тада је договорена конкретна сарадња и више активности свих организација.
Како је одмицало време Коло је добијало све више захтева за помоћ.Њима су се обраћале сиромашне породице, ђаци, њихови родитељи. Никога нису враћале, помагале су у складу са могућностима и свакоме су пружале парче душе и топлу људску реч. Посебно су се ангажовале око избеглица из Книнске крајине и са Косова и Метохије које су биле смештене у Врању, Бујановцу, Прохору Пчињском, али највише су радиле током бомбардовања Србије, месец дана након званичне регистрације.
„Сви смо имали неког свог у Србији. Не само ја која сам пореклом Врањанка, него и други људи су имали кућне пријатеље, другове из војске, родбину... Сви смо желели да помогнемо. Организовање акције давања крви за врањску болницу одвијало се у јеку бомбардовања, уз завијање сирена за ваздушну опасност. Ишло се такси возилима, а касније и аутобусима за Ниш и Прокупље. Јављали су се људи свих националности. У првој акцији обезбедиле смо 25 такси возила, а исто толико је дошло из Скопља. Чекали смо се на ауто путу. Свако возило је напуњено пакетима хране, лековима и горивом. Са граничног прелаз Прешево ишло се под пратњом полиције, могли су да нас бомбардују ако су хтели, нико се није бојао. На уласку у Врање нашу колону од 50 возила аплаузима и овацијама поздрављали су људи који су стајали на тротоарима. То је посебан доживљај, не може да се опише, то може само да се доживи“, каже у сузама Мишић Христовска.
Она додаје да никада нису имале проблема са македонском полицијом на граници док су носиле помоћ. Више „трзавица“ је било са царинским службама у Србији, јер су тамо уносиле робу чија исправност и намена је морала бити проверавана.
Чланице Кола српских сестара су јединствене и посвећене ономе што раде. То је мала али одабрана група јаких жена које функционишу као породица. Спојила их је жеља да помажу људима у невољи. После регистрације 1999. године, приступило је пуно жена али су многе отишле. Остала је она група која је пронашла себе у овоме што раде – њих 30 жена, а петнаестак вуку највећи терет свих ових година.
„Разумемо се погледима, не требају нам додатне речи. Дружиле смо се и породично, па смо кад затреба укључивале супруге. Истовар, утовар, паковање, то смо све радиле саме. За ових 30 година нисмо платиле ни једног радника, а тоне робе су прошле преко наших руку. Наш договор је био породица на првом месту па онда Коло. Која је то могла да уклопи, остала је са нама“, прича ова храбра и одлучна жена.
Оне су кувале пекмезе и ајвар, стављале туршију па то продавале да би се купило то што је потребно за акцију. Гардеробу коју су добијале су прале, пеглале и шиле дугмад, да би онај човек који је добије могао да је искористи. Њихов заштитни знак су колачи, слана пецива, сок. Без тога нису полазиле на пут.
Коло српских сестра није делило људе ни по каквој основи, посебно не по етничкој припадности. Помагале су свима којима је то било потребно. Оне су једина организација која је 2001. године нашим резервистима код Табановца на првој борбеној линији однела помоћ.
„Други део помоћи је однет у касарну у Куманову, са назнаком да се однесе на линији код Умин Дола. Добијену донацију у ципелама делиле смо матурантима. Преко Есме Реџепове послато је 600 пари за Иран, као и за Македонце у Преспи и Пустецу. Храну смо делиле угроженим породицама у Куманову, Тромеђи, Четирцу, а новогодишње пакетиће и школски прибор у Дому за децу са посебним потребама у Скопљу, обданишту Ангел Шајче у Куманову, расељенима из села Матејча, Опаја и Ропаљца. Задњих година хуманитарни рад опада, зато што има све мање донатора“, каже наша саговорница.
Коло српских сестара се увек прилагођавало новим условима. Дуго година самостално а и у сарадњи са Женским центром „Жена 21. века“ радиле су на пројектима за борбу против породичног насиља, мултикултуру, развијање међуетничких односа, а посебно за очување српске културе и традиције на овим просторима. Организоване су ликовне изложбе, књижевне вечери, литерарни и ликовни конкурси у основним школама у Куманову, Старом Нагоричану и Табановцу. Прошле године су реализовале пројекат цртање на стаклу у витраж техници и обучиле 15 младих за рад код куће, а ове године уз партнерство ХЗ. „Мајка“ поделиле су маске за заштиту од Ковид 19 у 16 села и два ромска насеља кумановске општине.
Током ових тридесет година Жижа је много пута хтела да уступи место председнице, али њене сестре по Колу нису дозвољавале. Посебно истиче да ништа не би могла да уради сама. Она је само део тима који је у свој рад уткао део себе, пуно љубави и одрицања. У свакој од њих остао је траг туге или бола, али и задовољство да су учиниле нешто добро.
„Нажалост млађе генерације нису много заинтересоване за ово што радимо, али надамо се да наша деца, ћерке, снаје, унуке, неће дозволити да се Коло угаси. Лично бих волела да ме наследи тренутна потпредседница Весна Стојановић. Она је ту од самог почетка и Коло јој је у души“, напомиње Жижа.
Надимак Жижа носи из средњошколских дана по јунакињи из француског филма „Жижи“ који је био популаран у то време, и каже да је он срастао са њеном личношћу. Воли да прича о свом детињству и своја два рођендана, упознавању са супругом, ћеркама, унучадима...
„Рођена сам на Митровдан првих послератних година у селу Секирје код Врања, као десето дете у породици, од којих је само четворо остало у животу. Зима је била оштра и са пуно снега па отац није могао да оде у суседно село да ме пријави у матичну књигу рођених. То је учинио тек 20. фебруара наредне године када сам имала три месеца. Што се тиче школе уписали су ме са пет година. И тако, мало по мало, ја се описменим и у трећи разред дођем у школу у Врање где смо се преселили. Учење ми није било никакав проблем. Завршила сам средњу економску школу и на моје жаљење нисам наставила даље школовање, јер ми је отац Марко преминуо, а ја сам морала да радим и да помажем породицу“.
Живот је хтео да будућег супруга Живка Христовског упозна 1968. године у Врању, приликом његове посете пријатељима. Била је то младалачка љубав на први поглед негована дописивањем док је он био у војсци. Жижа је играла фолклор у КУД „Врањски севдах” при Врањском позоришту Бора Станковић, глумила је као аматер. У истоименој представи наступила је као Зона Замфирова. Како су Куманово и Врање збратимљени градови често су се организовала гостовања. Ствари су се догађале веома брзо. Средином 1970 год. Жижа је гостовала са представом у Кумановском театру и то је био њен први сусрет са Кумановом али и са породицом будућег супруга. „Знала сам да ће доћи на представу, али нисам имала појма да су ту и његови родитељи и родбина. Добила сам велики букет цвећа и њихову пажњу. Тако сам у јулу те године постала кумановска снаја. Удала сам се из љубави, а са мојим човеком живела четрдесет и пет година у складном браку пуном поверења, разумевања и подршке. Осим тога, дошла сам у једну борачку породицу где је свекар Ђорђе био директор Дома за старе, а тетка Мара Нацева Дрљевић народни херој Македоније и Југославије, једна градска напредна фамилија“.
Жижа је радила у ЗИК Куманово у финансијском сектору, док је супруг радио у ФЗЦ. Каже да је прошла пут упознавања, прихватања не само породице свога мужа, већ и колега, пријатеља. Њен супруг је имао велики круг другова са којима су се ородоли кумством или побратимством. Родила су им се деца, живот је текао, а кућа увек била пуна гостију.
„Наметнула сам се Куманову и оно ме је прихвалио. Могу слободно да кажем да сам свуда наилазила на одличан пријем, а можда је томе допринео мој хуманитарни рад. Куманово сматрам својим градом. Дупло више сам Кумановка него што сам Врањанка. Осим тога овде сам родила и наше ћерке Марију и Надицу. Марија је висока медицинска сестра и живи и ради овде у Куманову а Надица је лекар анестезиолог и живи и ради у Скопљу. Од њих имам троје прекрасне унучади: Милоша, Милу и Митју. Једино ми тешко пада самоћа, јер већ 6. година како ми је супруг умро...“
Ипак, Жижа никада није сама. Нема дана да неко не наврати, било да су у питању ћерке, унучад, рођаци и пријатељи, сестре по Колу којима је тренутна проекупација издавање монографије о Колу српских сестара Куманово „Некад и сад”. Надају се да ће угледати светлост дана у марту наредне године поводом великог јубилеја – 30 година рада и постојања.
2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk
