Тежак живот брачног пара Димковић: Муку муче за корицу хлеба

У планинском селу Алгуња у махали Татариновац у невиђеној беди и сиромаштву живи брачни пар Радован (63) и Борјанка (67) Димковић. Прате их озбиљни здравствени проблеми, а немају ни пензију нити примају социјалну помоћ. У суровој борби за преживљавање минимална средства за егзистенцију обезбеђују обрађујући земљу на примитиван начин и брањем шумских плодова у планини.

Сузана Николић

Радован не може да оствари право на пензију јер нема радног стажа, а право на социјалну заштиту и социјалну пензију не могу да стекну зато што имају земљиште на своје име.

„Немам ни дана радног стажа. Док сам био млад радио сам као грађевински радник у Македонији и Србији, али без пензионог осигурања. Сада више нисам способан за ништо. И ја и супруга смо много болесни, а не следује нам социјално зато што имамо земљу. Џаба су нам њиве кад не можемо да их обрађујемо. Немамо трактор, а ни пара да платимо неког да нам ради. Мучимо се за корицу хлеба. Упрегнемо магаре па оремо, имамо и колица која оно вуче па у њих товаримо сено, шуму од кукуруза, превозимо воду за краву. Тако смо до сада преживљавали некако. Али, од сада па надаље, не знам како ћемо..., каже Радован слежући раменима и показујући израстак на стомаку величине песнице и додаје да их има четири по телу. Због болести тешко се креће, па се подупире о штап.

Радован је завршио гимназију у Прешеву, а затим је отишао да ради у Београду. Као сеоско дете није се снашао за државни посао, па је почео да ради као грађевински радник код приватника. Био здрав и прав момак, каже да је улагао у себе и трудио се. Док је био војник у Краљеву положио је шоферски испит за Ц категорију. Али, његов посао је био сезонски, током лета, а зими је долазио кући да помаже старим родитељима. Кад му је мајка умрла, отац је инсистирaо да се врати и да се ожени. Убрзо је и он умро па су остали сами, без јединог сигурног финансијског извора – очеве пензије. Од тада су почели проблеми, јер Радован није имао сталан посао, нити је имао пара да купи трактор да би могао да обрађује земљу на савременији начин и то се одразило и  на приносе и на целу материјалну ситуацију у породици. Сиромаштво је полако почело да га сустиже, а како су године пролазиле и болести.  

Његова супруга Борјанка додаје да док су били здрави нису чекали да им нико помаже, али сада када су их сустигле године и снага попустила, нису моћни да се сами справе са свакодневним проблемима. Она је пре неколико година преживела мождани удар и годину дана је била везана за кревет.  

„Срећом опоравила сам се некако. Колико толико могу сама да се услужим... Обоје имамо брух. Не можемо да подигнемо ништа тешко, а на селу је сваки посао такав, подигни, пренеси. Треба да се оперишемо, а немамо пара ни код лекара да одемо. Идемо сакупљамо шипурке и трњине по шуми, па продајемо да зарадимо за со и шећер“, додаје ова ситна жена.

Њима треба стални приход – макар и минималан

Као последица сиромаштва и болести време у животу Радована и Борјанке као да је стало у прошлом веку. Кућа се распада, кров прокишњава, прозори су поломљени, плафон у соби у којој седе је напукао и сваког тренутка може да падне, а доле је земљани под. Намештај је стар и нефункционалан, шпорет на дрва више дими него што греје. У кући нема ни кујне ни купатила.

„Немамо ништа осим два железна кревета и овог расклиманог шифоњера. Кућа се распада. Плафон у соби може да нам падне на главу кад почну веће кише и снегови. Шпорет је сломљен, а немамо ни чиме да се грејемо. Сакупљамо ђубре и стављамо, немамо дрва“, разочарано каже Радован, сузних очију.

Ови беспомоћни људи су препуштени сами себи, брашно и друге најнеопходније намирнице нарачују преко возача комбија који свакодневно долази у њихово село или преко комшија, јер ретко одлазе у град.

„У веома тешком су стању, нема ко да им помогне. Муче се. Од нас траже да им купимо кад им треба нешто, а када немају пара ја и колега додамо колико треба. Помажемо, али то није решење, њима треба стални приход, макар и минималан“, каже Ивица, један од возача кога смо затекли у селу.

Димковићи кажу да повремено добијају помоћ од Општине Старо Нагоричане и Црвеног крста, најчешће у храни, али то није довољно да задовољи њихове свакодневне потребе.

Градоначелница Општине Старо Нагоричане – Жаклина Јовановска каже да је упозната са овим случајем, јер је породици помагала лично и преко Општине, али они нису у могућности да ураде ништа више од тога, јер супружници имају законску препреку да остваре право на социјалну заштиту.

„Ми можемо да им дамо једнократну новчану помоћ и пакет хране и то редовно чинимо. Међутим Општина нема надлежност да им даје социјалну помоћ или пензију. Једина опција на коју им указујемо је да имовину поклоне својој ћерки, како би Борјанка остварила право на социјалну пензију јер испуњава услове. Другог решења нема“, каже Јовановска.

Ово двоје напаћених и изнемоглих људи апелује на државу да нађе начин да им помогне, а све хумане и добронамерне људе позивају да им донирају шпорет и стари намештај, као и грађевински материјал да поправе кућу, како би лакше презимили. Успут, зима у овом планинском селу зна да буде сурова и дуга.

Стигла прва помоћ у храни и намештају за Димковиће

После нашег апела за помоћ овим људима одазвало се неколико хуманитарних организација као и многи грађани. Донели су храну, одећу, постељину, намештај, како би олакшали Димковићима. Презадовољни и срећни Радован и Борјанка гледају у неверици шта им се догађа. Кажу да нису ни сањали да ће се толико добрих људи одазвати њиховом позиву. Нису веровали да ће толико њих доћи у село да им донесе помоћ.

„Веома сам срећан. Не знам како да се захвалим овим добрим људима. Дошли су са свих страна. Из Куманова, Скопља, били су једни чак из Струмице. Сви пуних руку. Све су нам донели, нема шта нема“,- каже Радован.

Своју хуманост на делу, као много пута до сада, и овога пута, међу првима је показала хуманитарна организација „Свети Спас“ из Скопља. За пар дана два пута су донели помоћ овој породици.

„Одлучили смо да се укључимо и да помогнемо сагласно нашим могућностима. Истог дана смо се организовали и доставили храну Радовану и Борјанки, а данас смо успели да донесемо покућнину и шпорет на дрва, што је по мом мишљењу било најважније. Са нашим донаторима планирамо и надамо се да ћемо на пролеће успети да реновирамо кућу како би се створили услови за пристојан живот“, - каже Оливер Петковски, свештеник и председник хуманитарне организације „Свети Спас“.

Он очекује да ће и држава реаговати и да ће помоћи да Димковићи добију редовни приход, јер је у супротном њихова егзистенција крајње неизвесна.

„Бакица већ има 67 година и она испуњава услове за социјалну пензију, уколико се институције укључе мислим да може да се нађе решење и они ће добити минималан али редован приход који ће им много значити“, - додаје Петковски.

Помоћ није обрадовала само Радована и Борјанку већ и њихове комшије који су се одмах организовали да помогну. Трактором су превезли и на рукама унели фрижидер, тросед, шпорет, сто и столице и друге ствари у ову трошну кућу. Једногласни су у томе да ова помоћ неће имати ефекта ако се кућа не санира.

„Да се прикупи материјал и новац и да им се поправи кућа. Они имају воду у дворишту али немају у кући, а то им отежава ионако тежак живот. Тек онда може бити користи од свега овога што људи доносе, овако све је џаба. Они немају где да стављају све ове ствари. Гомилају их у једној соби и све ће се упропастити од влаге. За почетак је најбоље да им се оспособи барем једна од соба и кујна и купатило. За њих ће то бити премија. И не треба им више. Они су болесни и неће моћи да одржавају већи простор“, - кажу комшије.

Димковићи имају велику жељу и позивају све добронамерне људе да им помогну да се њихова трошна кућа санира и да следеће године своју крсну славу Светог Николу прославе у пристојном топлом дому.

Сви они који желе да помогну новчаним средствима, то могу да учина на: Радован Димковић, ж.р.320500007889670, Централна кооперативна банка Скопље.

ПРОЈЕКАТ "ПОГРАНИЧНА ХРОНИКА" ЈЕ СУФИНАНСИРАН ИЗ БУЏЕТА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ – МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА. СТАВОВИ ИЗНЕТИ У МЕДИЈСКОМ ПРОЈЕКТУ НЕ ИЗРАЖАВАЈУ СТАВОВЕ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА.