Избегличка судбина Петра Диклића – НАЈВЕЋЕ БОГАТСТВО ЈЕ БИТИ ЧИСТ ПРЕД СОБОМ И ПРЕД ЉУДИМА

Фото: Мери Николић

Као вредан и поштен радник, сељак, како сам воли да каже, а пре свега храбар човек, успео је са својим породицом да победи све изазове са којима се суочавао у животу и да остане чистог образа и чисте душе, пред самим собом и пред људима.    

Петар Диклић са ове дистанце каже да је тај рат био велика глупост од које су штету претрпели само обични људи, док су политичари уместо да штите интересе народа у тадашњој држави, вукли нелогичне потезе и спроводили сумњиву политику у корист великих сила које су разбиле Југославију зарад својих интереса. Као човеку који живи у мешовитом браку, национализам му никада није био близак, а неправду и прљаве игре, посебно презире. Зато је одлучио да не буде део крвавог рата који је уништио снове многих генерација, независно од националности.

- Село Брлог је у Лици на 28 километара од Јадранског мора, удаљено 70 километара од Ријеке. Брлог је било српско село са већинским српским становништвом и око 15 одсто Хрвата. Лепо смо живели. Мени је жена Хрватица. Ја сам био сељак, пољопривредник, сточар. Волео сам лов. Најбољи моји пријатељи били су Хрвати. Изузетан је то живот био...Одједном, увукло се неко чудо међу људе - Хрвате. Они су раније знали ште ће се догађати, док смо ми Срби вјеровали у Југославију, желели смо заједништво. Са десетак лепих речи Туђман је могао да нас придобије као лојалне грађане у Хрватској, међутим они су имали ту вјековну тежњу да нас очисте. Мислили су да су Срби дестабилизирајући фактор. И тако смо ми остали без игде ичега, 170 домаћинстава у једном дану је спаљено, оно што није изгорело у првом налету, поново је паљено. И у Другом светском рату, 1941. године, у мом селу и у целом крају је направљен масакр. Поубијани су углавном утицајни и виђени људи. И сада се спремао исти сценарио. Нашли смо се у једној веома тешкој ситуацији и опасности: сцене, намештаљке...- прича Диклић.

Петар није био у селу оног дана кад је спаљен Брлог. Дан пре тога отишао је у Бихаћ у Босни да набави инсулин болесном и непокретном оцу, а супруга Ружа са двоје деце (Милан и Жељка), већ се склонила код његове сестре у Истри, због присутне опасности и нетрпељивости у селу. На данашњи дан пре тачно 29 година, тог кобног јутра 13. септембра 1991. године кад је хрватската војска започела акцију, на кућном прагу су били само његови родитељи.

- Започели су са нашом кућом. Наређење је било да се прво спали Жукина кућа, тако је био Перин надимак. Видевши пламен, један наш породични пријатељ, Хрват, пао је у несвест, није могао да схвати шта се дешава. Изгорјела нам је механизација, кућа и покућнина. Бик од једне тоне нам је жив изгорео у штали. Свекрва је одвезала краве и пустила их, али њега није успела да одвеже јер је био чврсто завезан, тако је остао јадан у ватри. Толико је рикао да је цело село слушало и људи су главе у јастуке мећали колико је било страшно. Кажу да су људи стајали у дворишту и плакали, - прича госпођа Ружа, која је радила у Суду у Оточцу као земљишно-књижни референт.  

Будући да није могао да се врати у село, јер га је чекало хапшење, Петар је остао неко време у Крајини која је била под српском контролом. Будући да се није слагао са неким одлукама које су им биле наметане од тадашњих српских војних власти, одлучио је да оде из Хрватске. Камионом који му је једини остао од некадашњег домаћинства и 10 литара нафте и у гуменим чизмама, кренуо је преко Босне за Србију, где је такорећи истовремено стигла и Ружа са децом.

СТАБИЛАН БРАК И ИСКРЕНО ПРИЈАТЕЉСТВО

Почетком рата Петар и Ружа су изгубили сваки контакт. Он је био у Крајини, она у Истри. Није било телефонских веза. Кружиле су приче да је и он убијен, да су јој свекар и свекрва убијени. Ружи није преостајало ништа друго него да оде до аутобуске станице и да пита људе који беже оданде.

-  Како је време одмицало тако је ситуација постајала драматичнија. Стизале су информације да је доста људи убијено у Крајини. Данима сам се молила за његов живот и једне ноћи сањам како дрво расте из једне рупе од камења и видим како се он пење уз дрво. Знала сам да је жив, дрво је живот - и знала сам да ће да се извуче. Када смо се састали у Војнику он прича како је ишао у „Српско поље" и како је упао у неку рупу, ја сам му тада рекла да сам све то видела у сну. Зато знам да у животу ништа није случајно и да смо повезани нечим јачим, - прича Ружа у сузама.    

Налазећи се у безизлазној ситуацији, на улици са женом и двоје деце од 8 и 11 година, Петар је затражио помоћ од свог комшије Хрвата који је живео у Немачкој. Он га је упутио на свог пријатеља у селу Војник који је тамо имао слободну кућу у којој може привремено да се смести са породицом. Иако пре тога никада није био у Македонији, прихватио је предлог. 

- Овде смо дошли са 200 позајмљених марака. Када сам видео огроман потенцијал за пољопривреду, одлучио сам да останемо. Могли смо отићи и за Њемачку преко својих пријатеља, али видео сам да овде постоје услови за живот. И касније, увек сам говорио да своје ресурсе треба ставити у функцију и развити пољопривреду. Ако тежимо европским интеграцијама ми сами треба да обезбедимо те високе стандарде. Нажалост, македонска интелегенција није схватила оно што сам говорио. Иначе, људи су ме овде изврсно прихватили и дан данас ме подржавају и ја њих. Две године смо живели у другом делу села, а онда смо хтели да се преселимо на једно манастирско имање у селу Драгоманце. Сељаци нису дозволили да одемо па су се ангажовали и нашли ову кућу која је некад била кафана а тада је стајала празна и запуштена. Њен власник Славко Дивјак био је диван човек, прихватио је да се ми преселимо. Тако смо овде започели нови живот, - прича Петар, кои је по професији бравар, тако каже, јер није завршио започети пољопривредни факултет у Новом Саду.

ДО МАКЕДОНСКОГ ДРЖАВЉАНСТВА КАО ЗАСЛУЖАН ГРАЂАНИН

Вредан и предузимљив са изванредним искуством у производњи повртарских култура, Петар није чекао помоћ од државе и хуманитаних организација као друге избеглице, већ су се као традиционално доказани пољопривредник прихватио посла. Почео је сопствену производњу купуса, кромпира, карфиола, брокуле, бостана. Он и његова супруга Ружа су узимали њиве под најам и чистили запуштене површине у речном кориту које су претворили у висококвалитетно обрадиво земљиште. Градили су системе за наводњавање. Први резултати су били изванредни што је изазвало невиђени интерес не само месног становништва, већ и пољопривредних удружења и надлежних државних институција. Почели су да их посећују политичари, професори, студенти, посланици и министри, а његов рад и способност приметиле су и стране дипломате. Захваљујући његовом успеху, америчка амбасада је одобрила донацију механизације - 50 трактора за пољопривреднике. Амерички амбасадор Батлер лично је долазио на његове њиве да види род.

- Нисмо имали избора. Морали смо да радимо. Да нисмо храбри као што јесмо плакали би смо. Ја сам остала без посла, без куће без свега што смо имали. Требало нам је пара, деца су нам се школовала, били су студенти. Била је то велика површина, коју нисмо могли обрађивати сами, имали смо и сезонске раднике. Продавали смо тоне производа по пијацама, наш купус се извозио у Футогу, у Србији, - прича Ружа.  

На предлог Удружења пољопривредника Куманова, Петар Диклић добија македонско држављанство као заслужни грађанин, а касније и остали чланови његове породице. 

И како код нас увек постоји неко „али“ и како се не цени рад, већ партијски интереси, после неколико година држава му одузима земљиште и даје га приватном концесионеру за сепарацију песка. Петар се жалио локалним и националним властима. Али му нико није помогао. Преостало му је да правду тражи на суду, али и то га је скупо коштало, будући да му због тога није додељено 10 хектара земљишта као другим пољопривредницима који су се пријавили на конкурс. У међувремену пропала је и идеја о отпочињању бизниса са кисељењем купуса - отварање купусаре. Све то утицало је да се њихов син Милан, иначе инжењер шумарства по професији, који је ожењен Македонком, разочара и врати да живи у Брлогу, у Хрватској. После овога Петар се повлачи од идеје за велику производњу и сада обрађује мале површине чиме обезбеђује храну за потребе своје породице. Ужива у кругу својих најближих у прекрасном дворишту поред реке Пчиње, у друштву унука и унуке од ћерке која живи у Куманову. Каже да је окружен искреним пријатељима за које увек има времена и воље. Увек је спреман да им помогне, али и да се ослони на њих ако је потребно.

Њихов дом је отворен за све добронамерне госте. Увек су спремни за чашицу разговора, искрени су. Госте дочекују како доликује добрим домаћинима, и никако вас неће пустити да одете без њиховог поврћа из баште.   

СЛЕДИО САМ ОЧЕВ САВЕТ

После 15 година избеглиштва, тачније 2006. године, Петар је био неколико дана у родном Брлогу где је већ имао досије и подигнуту оптужницу против њега, али осим информативног разговора у полицији других проблема није било.

Када сам отишао тамо схватио сам шта је богатство, а то је бити чист пред собом и пред људима. То је највећа снага. Нисам се бојао, а они су знали да ја никоме ништа лоше нисам урадио. Нису имали доказе да ме за било шта оптуже. Ја сам само спашавао кога сам могао и никада нисам никоме зла нанео,- каже поносно овај храбри Личанин.  

Сећам се тренутака када сам покушао да извучем родитеље. Међутим, они нису хтели да напусте кућу. На поласку отац ми је дао драгоцени савет, којег сам се придржавао у тим „лудим временима" а који ћу памтити док сам жив. Рекао ми је: „У рату немој убити човјека, у рату се немој обогатити и у рату немој никоме казати пут којим ћеш ићи“. Увек сам се руководио тиме да никада не учиним оно што су они нама учинили, - закључује Петар Диклић и додаје да му је отац преминуо 1994. године, а мајка је касније дошла да живи код њих, где је и сахрањена.

ЗАХВАЛАН САМ МАКЕДОНЦИМА ШТО МЕ ПОШТУЈУ

Петар не планира да се врати у Хрватску, јер мисли да нема шта да тражи тамо. Када је дошао надао се да ће се све брзо смирити и да ће се вратити назад, али како је време одмицало, видео је да од тога нема ништа.

- Мислим да ми је највећи хендикеп то што нисам научио македонски језик. Зато сам захвалан Македонцима што су ме поштовали и ценили и што су ме звали на разне скупове и манифестације, а никада ми нико није замерио што не знам језик.

Признаје да је искрено разочаран од својих сународника - Срба и српских организација које нису нашле за сходно да му помогну и да га подрже када му је било најтеже, него су га сви искористили кад год су могли.

 „ЗАВИЧАЈНА ГНЕЗДА" - ЈЕДИНА УСПОМЕНА НА БРЛОГ

Породица Диклић, као једину успомену на свој родни крај чува књигу „Завичајна гнезда" Исака Влашића.

Село Брлог потиче од 1617. године. Становништво се већином бавило пољопривредом, воћарством и узгојем крава музара. Вишак производа којих је било у изобиљу продавали су на Примурју и у Далмацији. Крумпира и купуса призводили су на вагоне. Бавили су се воћарством. Узгајали су шљиве, јабуке, крушке и трешње. Гајили су стоку за своје потребе и продају.  Важан им је био рад и новац, а ко ће да влада није их занимало. Сеоска слава је била Свети Илија, коју је славило свако домаћинство, -  пише у књизи.

На поласку Петар са сузама у очима нам је прочитао своју омиљену песму у којој је описана туга Брложана који су, попут њега, морали да напусте своја вековна огњишта.

Кажи туго

Моја туго, тугујеш ли и ти,
У Брлогу што не можеш бити.
Да ти видиш пољане и куће,
Што горјеше ко кречане вруће.
Да ти видиш та згаришта наша,
И пашњаке где ја расла паша.
Да ти видиш пусте наше њиве,
И ливаде од гњилади сиве.
Да ми кажеш дал' се ору поља,
јели збиља то Божја воља.
Те ливаде дали неко коси,
Бере цвеће по јутарњој роси.
Да ми кажеш ко по пољу шета,
Јер сад нитко никоме не смета.
Кажи туго кажи мени право,
Дал би итко мени реко здраво.
         ....
Ја не живим лоше ни овамо.
Ал' би радо да се вратим тамо.
Желим видјет родно село моје,
И згаришта од те куће моје.
Да га видим лакше би ми било,
И тај Кланац моје село мило.
Ој, Брложе лијепо ти је име,
Све се редом поносимо њиме.