Живот на граници: Кућа у једној, башта у другој држави

Фото: Мери Николић

Да би завршили своје свакодневне обавезе морају више пута дневно „илегално“ да прелазе границу. Час су у једној, час у другој земљи. Прелазе из једне у другу без икаквог размишљања, а не памте када су послењи пут прешли службену границу.

Село Алгуња се налази у Општини Старо Нагоричане на око 30 километара од Куманова и на 14 километара до Прешева. Реч је о селу разбијеног типа које је састављено од махала Гулиновац, Старо село, Сејдинце и Татариновац. Формирано је 1924. године досељавањем житеља из планинских села Старац и Спанчевац, док се један део становника доселио из Пелинца, из махале Чивчије.

На крају реда, углавном нових кућа, на једној од највиших тачки села налази се дом породице Стаменковић. Ту испод њихових прозора пролази сеоски пут који практично представља администартивну границу између две државе, а гранични камен који означава међу, стоји на свом месту као сведок.

Три метара од моје куће је граница са Србијом. Пут је граница. Кућа ми је у Македонији, башта у Србији. Тамо „преко границе“ имамо пластеник са паприком, парадајзом, кромпиром, садио сам и бостан... Сваки дан идем тамо да радим или да наберем нешто. Границу прелазим најмање 20 до 30 пута дневно, онолико пута колико има потребе. Ја имам две државе, Србин сам по националности, а грађанин Македоније, - каже Славко Стаменковић (56), који је 27 година радио у фабрици намештаја Симпо у Прешеву, али је пре 3 године остао без посла, јер је обухваћен социјалним програмом. Каже да има озбиљних здравстевиних проблема и да жели да оде у инвалидску пензију, али тешко остварује своје право.

На стотинак метара удаљености од породице Стаменковић је домаћинство Младеновића. И њихова кућа и помоћне просторије за стоку су у Македонији, а двориште, односно гумно где су раније вршили жито, а сада ливада, припада српској територији. И ту стоји гранични камен.

Ми и не примећујемо да је овде граница. Свакодневно смо испред куће, радимо... Само кад наврате полицајци они нас подсете на „црту“. На лето и с јесени беремо печурке и лековито биље на српској територији, али нема никаквих проблема. Полиција ради свој посао, хапси само оне који шверцују или нелегално пролазе кроз село, нас мештане не дира, - каже средњошколац Јован Младеновић.

За ове људе не важе закони и најновије мере заштите од коронавируса донете у обе државе, а које се односе на прелазак границе. У шали кажу да не праве ПСР тест нити остају у карантину 14 дана откако се врате из њиве, већ једино поштују протокол о држању физичке дистанце од два метра, јер у околини нема живе душе осим њих самих. Жале се да живот на граници ни најмање није лак, шале се и на свој рачун, кажу да их чувају две војске и две државе, а проблема има на претек. Када треба да се решавају нема ни једних ни других.

Овде живимо сами. Ретко долазе други људи. Повремено пролази српска или македонска полиција у контролу. У задње време све ређе. Верујем да нико не би желео да живи на граници. Иако се са комшијама шалимо и тешимо да нас чувају две војске и да о нама брину две државе, ипак није све једноставно као у шали. Многе ствари су измешане, ови са друге стране сматрају да припадамо држави у којој живимо, а ови овде нас гледају као „туђе“. Прво, далеко смо од административних центара обе државе и то нам је велики  проблем. Са друге стране живот на граници је ризичан, пролазе илегалци. У случају да дође до неких проблема, или да вас неко нападне или опљачка, док пријавите њему ће се изгубити сваку траг, отићи ће у бели свет. Али, зато када дође предизборје онда редовно долазе представници политичких партија обе државе. Тада, одједном, постајемо врло значајни, сви желе да нам помогну, брину о нама, чак желе и колима да нас одвезу до гласачког места само да гласамо за њих. Чим се избори заврше њих нема ни за лек, додаје Стаменковић.

Становници овог села, односно његових засеока немају посебне пропуснице за кретање у пограничном појасу, зато што су се обе државе прогласиле ненадлежним да их издају. Међутим, они немају никаквих проблема и неометано се крећу својим атаром, па и до оближњих села Славујевац или Бугариње како га зову, на српској територији које је удаљено 1,5 километар. Путује се пољским путевима, јер нема асфалта. Надлежни нису били заинтересовани да изграде пут, јер су ова села у пограничном појасу, иако се неоспорно зна да су људи овог краја са обе стране границе повезани рођачким и пријатељским везама, кумствима. Зато, ако желе да оду до суседног села послом или у посету својима они морају да заобилазе 50 километара ако иду преко званичних граничних прелаза. Сложно траже да се асфалтира пут који повезује ова села и да се отвори мањи гранични прелаз који ће им олакшати комуникацију.  

Идентификујемо се личним картама, али и познајемо се са полицајцима обе државе, јер често, док су у патроли, сврате на кафу у наше куће. Раније док је била војска било је строже. Плаћали смо и казне за илегалне прелазе. Зауставили би нас и питали „шта раде ваши“, а ми не знамо који су наши а који њихови кад је све помешано и кад нас има и са једне и са друге стране границе. У то време шверцовала се нафта, па је било више проблема. Сад је мирно што се тога тиче, – кажу ови људи.

Живот на граници никада није монотон. То потврђује и чињеница што су становници Татариновца пре неколико месеци обавештени да ће се на граници поставити жица. Рекли су им да ће земљу откупити, али су мештани забринути како ће даље обрађивати своја имања. Они траже да се поштује правило да постоји погранични појас од 100 метара, а после могу да раде што мисле да треба.

Откако су се државе поделиле наше имање је подељено у обе земље. Сада српска војска има намеру да овде постави металну жицу како би се спречио нелегални прелазак границе. Ово је приватна имовина коју је мој отац купио пре 40 година, а сада је на моје име. У том делу дворишта чувао сам сламу за краве, али они су ми рекли да је стављам на друго место, јер ће ту да постављају жицу. Затим су ми рекли да ће они тај део парцеле откупити. А нико нас не пита шта ћемо ми да радимо ако нас заграде, а сво поље нам је са друге стране границе. Нећемо моћи да обрађујемо своју земљу, - каже Стаменковић.

Људи се овде баве претежно ратарством и сточарством, а стока иде на испашу са обе стране границе. Понекад и то може да буде проблем, јер  може полиција да их пријави као предмет нелегалног шверца. Овакви проблеми су неколико пута завршавали на суду на штету сељака. Ако желе стоку да отерају на продају у Србију преко легалних прелаза на Табановцу или Пелинцу треба им много времена и пара, што се никако не исплати, па границу прелазе на црно. Раније су овде долазили углавном прекупци који су их најчешће уцењивали, па домаћини просто нису знали да ли им се исплати узгој стоке уопште, јер највећи профит узимају они који нису ни пришли до штале. Међутим, развојем технологије и друштвених мрежа модернизовали су се и они па на овај начин траже купце. Кажу да је веома практично, јер купци долазе на договорену реалну цену стоке.  

Занимљиво је то што до села води асфалтирани пут који их повезује са македонском страном, док струју добијају из Србије. Жале се да је водовод један од највећих проблема. Свако домаћинство има свој бунар, али у току лета вода пресуши и људи имају озбиљан проблем. Тада сви користе воду са сеоске чесме „на сред село“.

Сада воде има и у опанцима, а лети нема ни за лек. Свака кућа има свој хидрофор, али и то не може да издржи. Имамо чесму у центру села која се користи за стоку. Велики проблем је и превоз, тренутно аутобуски превоз за Куманово имамо само два пута дневно, што није довољно за наше потребе. Да изађемо на пут који води из Куманова за Пелинце, треба да пешачимо 5 километара, - каже Драган коме је граница на 50 метара од куће.

Село Татариновац броји око 100 становника углавном млађих људи који живе у  савременим домовима, а око тридесетак деце  наставу похађа на српском језику у основној школи у Старом Нагоричану.  И док се старији углавно жале, млади се хвале да је лепо живети у овом пограничном селу ако се  човек добро  организује. Чист ваздух, домаћа храна и могућности две државе је разлог због којег нису напустили огњишта својих дедова и остали су да ту да подижу своју децу.