Кафане су нам дошле преко главе и желели смо да нађемо мир за себе и своју породицу, али да опет радимо оно што најбоље знамо и без чега такорећи, не можемо да живимо. Зато смо се одлучили да се преселимо на село и да ту започнемо нову животну причу.
Овако је почео разговор са познатим кумановским угоститељем Зораном Стојановићем - који је познат као „Мимоза“ и његовом супругом Весном. Они су пре две године, на почетку корона кризе и проблема око недостатка радника, одлучили да оставе сигуран бизнис у граду и да се упусте у нову авантуру која ће остварити њихове снове. Договорили су се да, викендицу коју су изградили пре 17 година у селу Стрезовцу, преуреде у сеоско домаћинство и да почну да развијају сеоски туризам.
„Идеја је одавно постојала, јер ме је одувек привлачио сеоски туризам у Србији, посећивали смо многа места и маштао сам да једног дана урадим нешто слично. Са радом је требало да почнемо прошле године, али због одређених здравствених проблема, морали смо да одложимо и почели смо априла ове године. Мислим да нисам погрешио. Овај посао ме испуњава, чини ме срећним. Што је најважније нашао сам мир и тишину. Није ми тежак физички рад на одржавању дворишта и објеката. Посао ми причињава задовољство, а највећа награда ми је када гости поново дођу. Презадовољан сам успехом који смо постигли летос, то је било изнад мојих очекивања“, каже наш саговорник.
Зоран је познат и признат угоститељ, држао је више кафића, дискотека и ресторана у граду и земљи. Угоститељством је почео да се бави у својој 18. години, након завршетка средње угоститељске школе када се као конобар запослио у престижном кумановском ресторану ,,Ловачки дом“, где је долазио „крем” града и земље. Ту је научио тајне заната, а касније је са великом посвећеношћу и љубављу градио каријеру и име у угоститељству. У томе велику заслугу има и његова супруга Весна, која му није само брачни друг већ и професионални савезник, па су током протеклих 35 година с љубављу и хармонијом подизали децу, али и породични бизнис. Највећи утисак код Кумановчана оставили су радом ресторана и хотела ,,Мимоза“, који представља бренд једног времена. Данас прикупљају плодове минулог рада, јер је њихово име препознатљиво искључиво по квалитету и професионалности.
„Угоститељство је веома тежак посао. Ко није радио, тај не зна. Сви мисле да је нама лако, кафана, музика, певање, пиће, али није тако. То је жива материја коју мораш стално да контролишеш ако желиш да успеш. Свакоме да угодиш, да му изађеш у сусрет. Немаш слободан викенд, празник, нову годину славиш радно, о летњем одмору да и не говорим. Кад бисмо отишли на одмор, једва бисмо саставили две недеље, крадом што се каже, и брзо бисмо се враћали назад. Тај начин живота дошао нам је преко главе, не можемо више да живимо тако, нисмо више млади. Зато смо изабрали овај посао који је без трчања, нервоза, стресова. Одлучили смо да и ми мало уживамо у угоститељству , а не само наши гости “, кажу Весна и Зоран.
Наши гости се осећају као код куће
Вила ,,Невена” је прво сеоско домаћинство у Општини Старо Нагоричане и девето у земљи. Регистровано је 2019. године у Министарству за економију, а почело је са радом априла ове године. Име је дато по првој унуци породице Стојановић. Тренутно има 8 лежајева и 50 места у ресторану и летњиковцима. Највише посетиоца има у време викенда из Куманова и Скопља, а долазе и гости из иностранства.
Поред угоститељских и смештајних капацитета, домаћинство има и лепо уређен парк, фонтану са речицом. Ово пријатно место за одмор зрачи једноставношћу и топлином, оплемењено је ситницама и детаљима који му дају посебну лепоту и уникатност. У унутрашњости објекта у очи пада оригинални зид и камин зидани од камена, који имају своју причу.
„У њихово зидање уложено је посебно време и енергија. Такве сам видео у једној кафани у Београду и одлучио сам да направим исте. Донео сам цигле и цреп из Старе Пазове, старе више од 100 година. Док сам нашао мајсторе савладао сам другу науку. Моји су се чудили што сам толико запео, али сам успео у својој замисли и поносан сам на то“, смеје се Зоран.
Домаћинство је пуштено у рад организовањем дечјег рођендана, а током лета организовали су и свадбу са 50 гостију. Почетна идеја је била пословање у мањем обиму, али их је велика потражња натерала да размишљају о проширењу капацитета. Мото домаћина је да се гости осећају као код куће, биће послужени оним што је тога дана припремљено и сити ће отићи. Реклама за њихов посао су задовољни гости.
„Гости су пријатно изненађени и одушевљени нашим домаћинством. Уживају у домаћој атмосфери. Гледамо да им на све начине угодимо, све је подређено њиховим потребама. И ми смо срећни кад видимо да се осећају лепо. Кад има гужва и кад не можемо да стигнемо да их послужимо, устају и служе се сами“, кажу Весна и Зоран.
На менију овог сеоског домаћинства су искључиво традиционални специјалитети. Припремају се у мањим количинама и домаћим условима од квалитних намирница. Тиме желе да сачувају традиционалну храну коју су спремале наше баке и да навикну госте да је лепота у једноставности.
„Имамо велики избор хране, али желимо да будемо препознатљиви по ономе што послужујемо. Желимо да се зна шта може да се наручи код нас. Храна се спрема исто као код куће. Имамо печено прасе у фурњу и ребра испод сача, а припремамо и друге традиционалне специјалитете по наруџбини гостију. Од пића нудимо домаћу ракију и домаће вино, по две врсте сока и пива. Даска са салатама, љутеницама, пихтијама, суво месо, кисело млеко, сир, сезонске салате, киселим купусом, жива туршија, домаћи хлеб, је све оно што имамо у сваком традиционалном домаћинству“, прича наш домаћин, откако смо се и сами уверили у беспрекорни укус традиционалне хране и грејане ракије.
Зоран о себи каже да није кувар, али је ипак препознатљив по свом мајсторству у кујни. Специјалност су му домаћи специјалитети, а посебно је познат по припремању џигерице у марамици за шта му признање одају и његове колеге врхунски кувари. Весна је мајстор за теста и колаче.
Када су састављали мени неки њихови ближњи сматрали су да то неће бити атрактивно за младе, али се испоставило да је идеја била пун погодак, зато што су управо млади највише одушевљени што су на трпези домаћи производи.
„Све што се нуди код нас купује се од локалних становника. Од меса, сира, млека, поврћа... Идеја нам је да једнога дана и ми сами производимо, да правимо домаћа слатка, ајвар, пинџур, сокове, али то планирамо у наредном периоду, откако заокружимо процес доградње и уређења који смо сада започели“.
Супружници кажу да од овог посла може добро да се живи и има потенцијала за већи развој, у послу им помажу и њихова деца Викторија и Томи, и зет Александар, која су професионално остварени у другим областима. Планирају да изграде неколико бунгалова и да прошире угоститељске и смештајне капацитете, да обогате своју понуду посетом локалитетима у целом Североисточном региону и да тиме привуку што већи број туриста.
„Викендицу смо изградили за своју душу, да можемо да се отргнемо од свакодневних обавеза и да имамо где да одемо са својим пријатељима. Градили смо је са много љубави и посвећености, била је наша оаза мира, али, ето, испало је нешто друго. Ко зна зашто је то добро, верујем у судбину“, надовезује се Весна и признаје да понекад не може да прати Зоранов темпо, који је стуб свих идеја и подухвата у послу.
Породица Стојановић је верна српској традицији и култури, а тако су васпитали и своју децу, а сада и двоје унучади Невену и Душана. Супружници су друштвено ангажовани, помогли су у многим ситуацијама, учествовали у великом броју хуманитарних акција у замљи и иностранству. Весна је део руководства Кола српских сестара у Куманову. Као признање њиховом раду 2000. године су добили престижно признање Општине Куманово, Новембарску награду.
2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk
