Старо Нагоричане је смештено у подножју планине Козјак, на само 15 километара североисточно од Куманова. Важи за једно од најживописнијих села које осваја својом историјом, природним лепотама и непроцењивим културним вредностима.
То је једно од најстаријих и највећих насеља у Жеглиговској области, препознатљиво по богатом културном наслеђу, али и нетакнутој природи и чистој и здравој животној средини. Кажу да га чува дух прошлости који се преноси са генерације на генерацију.
Лична карта села је црква „Св.Ђорђа“ са величественом звонаром из 13. века, ништа мање значајни су и испосница Прохора Пчињског, духовног великана региона, затим лепо уређени трг са сеоском чесмом и манастир Забел, на које су становници посебно поносни.
(У центру села је лепо уређени трг са сеоском чесмом, на које су становници посебно поносни)
Са укупно 13 махала и око 500 становника у 200 домова, претежно Срба и Македонаца, Старо Нагоричане је село у коме су испреплетене вековне крвне и пријатељске везе. Пољопривреда је основна делатност становника који се поносе својим плодним ораницама и насадима винове лозе. Село има око 450 хектара квалитетног обрадивог земљишта, а док у подножју протиче река Пчиња, чија долина има извор богат термално-минералном водом.
Иако се још увек суочава са одређеним инфраструктурним изазовима, као што су неасфалтиране улице и неизграђена канализациона мрежа, Старо Нагоричане има добро развијену основну инфраструктуру – струја, вода, аутобуски превоз, основна школа, продавнице и асфалтни пут кроз село. Житељима недостаје бензинска пумпа, зелена и сточна пијаца. Овде живи претежно старије становништво, па је од посебног значаја да имају и апотеку и лекара, барем три пута недељно.
Старо Нагоричане је центар истоимене општине са административном зградом, ватрогасном јединицом, матичном службом и јавним предузећима, а због своје аутентичности и историјске важности и даље је центар за остала насељена места у околини.
Нагоричине једно од најстаријих насеља у региону
Према писаним документима, Нагоричине је једна од најстаријих словенских насеља у овом делу земље. Први пут се спомиње крајем 6. и почетком 7. века, као ново насеље са словенским становништвом, које се бави сточарством и пољопривредом, а налази се на пространој висоравни са десне стране реке Пчиње. Будући да лежи у средишњем делу котлинске области Жеглигово, кроз коју су се укршатли многи путеви, прерасло је у „управно-трговачки центар, са веома развијеном разменом стоке и пољопривредних производа.
(Лична карта села је црква „Св.Ђорђа“ са величественом звонаром из 13. века)
"Средњевековно Нагоричине, захваљујући положају , постепено је постало и црквено средиште. Ту су подигнути бројни хришћански храмови. На пр. од 1068. до 1071. године византијски цар Роман IV Диоген саградио је цркву Св. Ђорђа. На прелазу из 11. у 12. век у Нагоричану је живео Св. Прохор. Под данашњим именом село Нагоричине се први пут наводи у вези са подизањем задужбине краља Милутина, цркве Св. Ђорђа, грађене 1312. и 1313. године. Током 1856. године у близини Нагоричина, изграђен је манастир Забел, који је посвећен Св. Богородици", пише у књизи "Средновековно Жиглигово" аутора Јована Трифуновског.
(Испосница Прохора Пчињског, духовног великана региона)
Име села долази од словенског топонима, „на – гор – ридчане“, које су добила села која су некада лежала у долинама река, а затим су се преместила ка новим обрадивим површинама на виши ниво како би се заштитила од поплава. Први житељи били су двојица браће, који су са породицама живели на простору где је сада центар села, док су им трла била у садашњем Младом Нагоричану. Када су се породице прошириле, браћа су одлучила да се поделе. Старији брат Пешо је остао у старој кући, а мањи се преселио код трла која су била удаљенија. Тако су настала два села која су добила имена Старо и Младо Нагоричине.
(Манастир Забел се налази на тромеђи између села Старог Нагоричана, Никуљана и Челопека, изграђен 1856. године)
Историја Нагоричина за време турске владавине је мање позната, осим 1660. године када се спомиње као сусед села Куманова које се налазило у долини Кумановске реке као оријентална касаба са око 600 кућа и малом чаршијом. У том периоду турска власт је почела да фаворизује Куманово, јер у Нагоричину није било Турака. Али, та конкуренција није имала великог успеха, јер се главни саобраћај од севера ка југу и даље одвијао долином реке Пчиње.
Стагнација Нагоричина је почела успостављањем железничког саобраћаја долином Вардара и Јужне Мораве, 1873. и 1888. године. Тада је нагло дошло до прекида саобраћаја старим путем Врање – Штип – Солун, који је вековима пролазио долином Пчиње. Куманово је постало средиште те области, док је конкурентско насеље Нагоричине изгубило трговачки значај, и претворило се у обично село.
Након Другог светског рата, на слободној територији ФНРЈ, Старо Нагоричане је постало општина, која је почела да се развија на свим пољима.
Шестдесете златне године за развој села
Тихомир Николић (77) председник месне заједнице Старо Нагоричане, каже да је зенит развоја био шестедесетих година прошлог века, када је село добило струју и када су се изградили многи објекти. Тада је у селу било преко 2.000 становника, а школа бројала преко 300 ђака.
„То су била златна времена. Село је имало неколико продавница, занатских радионица - шнајдера, тишљера, ковача, радили су фарбари, албати. Млади су имали игранке сваког петка, суботе и недеље. Радили су биоскоп и библиотека, посластичара, кафана, задружни дом. Млади су се бавили фудбалом у ФК „Козјак“, играли одбојку. Имали смо амбуланту, рендген, зубара. Изграђени су станови за просветне раднике. Имали смо народ, али и слогу. Старо Нагоричане је био центар овог региона, познат у Македонији. Када бисмо рекли одакле смо, сви су нам говорили да смо држава. Људи из планинских села када би долазили у Старо Нагоричане радовали су се као да су отишли у Скопље “, прича Николић.
Међутим, тренд исељавања није заобишао ни Старо Нагоричане. Млади су кренули „трбухом за крухом“ у околне градове или иностранство за новим изазовима, јер нису желели да се баве пољопривредом. Добар део је отишло да се школује и више се није вратило.
По мишљењу Николића, тадашња власт је погрешила што није инвестирала у фабрике, средње школе, локалне институције, путеве и основну инфраструктуру и домаћинства како би задржала младе.
„Да смо шестедесетих година имали оно што данас имамо нико се не би селио. Ја сам са супругом отишао у Немачку 1970. године, с циљем да се вратимо за неколико година. Остали смо тамо педесет година. Били смо далеко од породице. Мучила ме је носталгија, Македонију и Старо Нагоричане сам носио у срцу. Увек сам желео да се вратим кући. Ево, коначно сам ту, али живот је прошао“, кажу наши домаћини Мира и Тихомир.
Богата туристичка понуда - без смештајних капацитета и угоститељских објеката
Поред породице Николић у селу има још неколико повратника, али Старо Нагоричане је у последње време занимљиво за младе који желе да своје слободно време проводе ван града. Због близине Куманова, и пријатне климе поред реке Пчиње, изникла су цела насеља са викендицама.
„У последњих десетак година изграђено је преко 100 викендица на више локација, код старог Бонума према селу Челопек, према бањи Стрновац, у Белим Грамадама... Купују се плацеви посвуда, такорећи нема више где да се гради у селу. Најтраженији су плацеви поред пута и поред реке. Има и породица које се враћају и обнављају старе куће, али у мањој мери. Више су
„викендаши“, али и то даје живост селу“.
Управо њихово присуство даје наду да може да се искористи потенцијал природног и културног богатства за развој туризма. Мештани се надају да ће локална власт и држава препознати њихове потребе и да ће помоћи развој целог региона.
„Имамо потенцијал за рурални туризам, имамо шта да понудимо гостима, имамо домаћу храну и историју, не само у нашем селу већ и шире, али на жалост немамо ни једно домаћинство које се тиме бави. Стара школа је реконструисана и ту има десетак апартмана, који се не користе. Имали смо идеју да се напуштене старе куће реновирају и да се искористе као смештајни капацитети. Бања је већ продата, али годинама тако стоји. Постоје предуслови да се отвори одмаралиште у шуми код Забела као ваздушна бања. Држава ту треба да помогне, јер општина нема средстава сама да инвестира“, каже Николић.
Да добра понуда може да привуче госте показује одржавање једине манифестације коју организује месна заједница Старо Нагоричене, то је сеоска слава Ђурђевдан, када се пече бик на ражњу. Тада у селу буде око 2.000 посетилаца из целог региона, а има гостију и из Скопља.
Проблем је у томе што се гости не задржавају, зато што нема смештајних капацитета нити угоститељских објеката. То се потврдило док смо разговарали када је стигао аутобус пун туриста – биле су то жене из Крагујевца које су дошле да посете цркву Св. Ђорђа, али није било места где би се освежиле од напорног пута.
„Ево, о овоме сам вам говрио. Туристи ће доћи, видеће цркву и отићи. Иако желе негде да седну и да се задрже ми немамо шта да им понудимо. Нема где да потроше ни динара. Друго би било да имамо кафану или ресторан, да имамо сувенирницу, продавницу домаћих производа. Тада ће и становништво бити мотивисано да се укључи у рад, да понуди то што му је вишак или да произведе“, каже Николић.
Николић жели да искуство из западних земаља пренесе на своје село, зато месна заједница тражи од Општине да им да на коришћење једну просторију у којој ће се организовати.
„Желимо да отворимо клуб где бисмо се дружили, али и разговарали о проблемима које имамо. Поставићемо шаховске табле и билијард, како бисмо привукли младе. Такође, желимо да формирамо удружење жена, друштва пољопривредника, како би и они имали своје активности. Само на тај начин можемо да подстакнемо развој села и обновимо дружење међу људима“.
Николић се нада да ће његов ентузијазам и жељу за оживљавањем и економским јачањем села следити и остали житељи и да ће Старо Нагоричане прерасти у гостопримљиво, аутентично и топло место за посетиоце. Он сматра да село са својом богатом историјом и природним лепотама, чека ново поглавље.
Улагањем у инфраструктуру и туризам, Старо Нагоричане може да постане место где се прошлост среће са будућношћу и где ће нове генерације наћи инспирацију и могућности. На тај начин ће се вратити стари сјај села, које има потенцијал да буде срце руралног туризма у региону.
2008 - 2024 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk
